Dodatno osvetljenje za biljke

Od uslova koje biljke imaju u kući zavisi da li će se one normalno razvijati ili će stagnirati. Najvažniji faktor za rast je adekvatna svetlost.

Preporučuje se da najmanja količina svetlosti za sobne kaktuse bude 150 vati po kvadratnom metru. Fluo-cevi trebaju biti udaljene 25 do 30 centimetara od vrha biljaka. Ako koristite sijalice visokog inteziteta svetlosti, udaljite ih srazmerno jačini u vatima. Biljke rastu bolje ako je dnevna svetlost manje-više konstantna, zavisno od godišnjeg doba. Koristite tajmer i podesite ga na 12 do 18 sati dnevno. Većina biljaka najbolje uspeva ako svetlo-tamni period odgovara njihovom prirodnom okruženju. Kada koristite veštačko osvetljenje, obratite pažnju da reflektorima svetlost usmerite ka biljkama. Za najveći rast, biljke treba rotirati svake dve nedelje kako bi ravnomerno bile osvetljene. Kaktusi su , kao i većina biljaka, osetljivi na određene frekvencije (boje) svetlosti, naročito na plavi i crveni spektar. Za najbolje rezultate koristite grow-light cevi ili metal-halide. Ove cevi stvaraju više svetlosti u spektru koji odgovara biljkama. Metal-halidno osvetljenje daje i toplotu i UV zračenje koje vaši kaktusi vole. Ovakve aparature su se pokazale kao najbolje u sobnim uslovima godinama.

Svetlo pruža izvor energije koji je potreban biljkama da proizvode hranu. Količina svetlosti se izražava fut-kandelom (foot-candel, ft-c) po anglo-saksonskim mernim jedinicama, odnosno luksom (lux) u SI metričkom sistemu. Unutrašnjost dobro osvetljene prostorije je obično manje od 100ft-c, dok svetlost sunčanog dana prelazi 10.000ft-c. Biljke imaju različite potrebe za količinom svetlosti.

Sobne biljke se dele po količini potrebnoj za rast:

Niska (najmanje 100ft-c, 150 do 200 za dobar rast ≈ 1.,500 do 2.000 luksa)

Srednja (najmanje 100 do 150ft-c, 200 do 500 za dobar rast ≈ 2.000 do 5.000 luksa)

Visoka (najmanje 150 do 1000ft-c, 500 do 1.000 za dobar rast ≈ 5.000 do 10.000 luksa)

Veoma visoka (najmanje 1000ft-c, odnosno više od 10.000 luksa)

Foot-candle nije SI jedinica za količinu svetlosti, ali se još uvek koristi u SAD, Velikoj Britaniji i njihovim bivšim kolonijama. Oko 100ft-c tokom 12 sati dnevno je biljci potrebno za rast tokom cele godine, a najmanje 200ft-c 12 sati dnevno da bi biljke iskoristile hranljive materije. Za planirani rast bilja je važna jačina svetlosti, kome je merna jedinica lux, a predstavlja količnik osvetljenosti (lumen) i jedinice osvetljene površine lux = lm/m². Ako za jačinu osvetljenja koristimo lux (jedinica osvetljene površine u SI sistemu) umesto ft-c, vrednost treba pomnožiti za 10.764 (zbog lakšeg računanja ≈10).

Radi lakše orjentacije i određivanja koliko je svetlosti potrebno biljkama evo nekih parametara:

Puna dnevna svetllost 10.760 lux i više

Jutarnja svetlost 10.760 lux

Osvetljena soba 3.500 lux

Prozor okrenut ka severu 2.000 lux

 

osvetljenje za biljke

Veštačko osvetljenje se koristi da zameni ili dopuni prirodnu svetlost. Mnoge sobne biljke rastu dobro pod veštačkom svetlošću od fluo-cevi ili drugih specijalnih lampi i sijalica. Široka je ponuda raznoraznih ovakvih lampi. Filips pravi lampe pod nazivom “Agro-Lite”, što je manja varijanta Gro-Lux-a (lampe širokog spektra svetlosti). Filips (Philips) cevi, na primer, omogućavaju 2 do 10 posto veći rast nego što to pružaju druga slična rešenja (tvrde da su eksperimenti potvrđeni u njihovim laboratorijama).

Generalno, obične sijalice i fluo-cevi se ne preporučuju za biljke, njihov efekat nije potpun i dolazi do deformacije biljaka (obično se izdužuju). Moguće je nadoknaditi manjak svetlosti produženjem vremena izlaganja pod veštačkim svetlom. Šesnaest sati svetlosti (8 sati mraka) je dovoljno za većinu biljaka. Poželjno je korišćenje tajmera za dobijanje odgovarajućeg dnevnog ciklusa.

Kako cvetanje mnogih tropskih kaktusa (kaktusi kojima treba malo svetlosti) direktno zavisi od dužine dana, biljkama koje rastu pod veštačkom svetlošću treba zimi smanjiti vreme osvetljenosti. Treba podesiti tajmer tako da budu u mraku i više od 12 sati dnevno. U suprotnom – ovi kaktusi neće cvetati.

izvor: cactus-info

Preporučene koncentracije praha za ožiljavanje

Sledeća tabela pokazuje preporučene koncentracije IBA (IBA) fitohormona u prahu kod ožiljavanja određenih vrsta biljaka prema iskustvima holandskih rasadničara.

Nastojimo da napravimo svoju iskustvenu tabelu pa vas pozivamo da nam šaljete izveštaje o uspehu ožiljavanja.
Ukoliko na ovom spisku ne pronađete vrstu koju želite da ožiljavate na ovaj način, slobodno nas kontaktirajte kako bismo zajedno pronašli naj povoljnije rešenje za ožiljavanje.

Napominjemo da je hormon u prahu danas prevaziđen te da se preporučuje upotreba rastvora ili gela za ožiljavanje koji daju još bolje efekte
Sve to možete nabaviti kod nas.
Kontakt telefon je 064 5135935

hormon_tab1

hormon_tab2

hormon_tab3

hormon_tab4

Bonsai škola

Pod bonsai školom se podrazumeva način viđenja i učenja principa koji važe u određenim delovima sveta , pa tako bonsai možemo podeliti na: Kineski (Pejin) , Japanski (Bonsai) , Korejski (Bunjae) , Evropski i Američki.

Kako je sve počelo u Kini , a usavršilo se u Japanu , uslovilo je ekspanziju ovoga , gotovo po čitavom svetu , izuzev Evrope , posle II svetskog rata , zahvaljujući Američkim vojnicima. U Evoropu je stiglo ranije , početkom 20. Veka.

Kineska škola se i dan danas bazira na prevljenu , pre svega pejzaža , a potom i šumica. To su njihova dva glavna stila. Razlozi za to su navedeni u tekstu o istoriji bonsaija. Što se tiče izbora biljaka , oni koriste gotovo sve koje postoje. Takođe , Kineska škola se bazira na puštanju drveta da prirodno raste , bez mnogo intervencija na rasporedu grana i obliku stabla.

U Japanu se ovo razvilo na jedan viši nivo , koji je postao filozofija za sebe. Japanci se pre svega baziraju na zimzeleno drveće (uglavno su to borovi) i na domaće vrste (japanski javori i trešnje). Česta pojava kod njih je i JIN i / ili SHARI. JIN je mrtva grana , a SHARI mrtvo deblo. Oni to najčešće prave da podseća na zmaja. Takođe , kod njih je moguće, vezano za stilove sa više stabala , imati samo neparan broj , sa izuzetkom duplog debla , zbog toga što kod njih postoji verovanje da paran broj donosi nesreću. Takođe , raspored grana mora biti strogo po propisanim pravilim , bez obzira da li to odgovara drvetu ili ne (često , samo drvo , sam njegov položaj stabla, raspored grana i slično , govori koji stil bi bio najpogodniji za to). U Japanu sve što nije po njihovim pravilima, ne smatra se bonsaijem. Takođe postoje i veoma bitna pravila kako se biljka mora izlagati , a ona podrazumevaju da pored glavne biljke mora da stoji i takozvana , prateća biljka , koja je obično sukulent. Pored toga mora iza biljke , mada nije striktno obavezno, da stoji neka slika prirode , najčešće planinski predeo, koji je rađen na platu ili, što je češći slučaj, na trsci. Ukoliko se ima , dobro je i postaviti neku figuricu, kako bi se upotpunila slika.

Korejska škola , prvenstveno se bazira na domaćim vrstama , zimzelenom drveću (razne vrste borova ikleka) , i lišćarima sa manjim listovima , kao što su brestovi , grabovi , japanski javori … Način uzgajanja biljaka je bliži kineskom, nego japanskom.

Evropska škola je kombinacija japanske i kineske. U Evropi se više baziraju na tome da biljka sama određuje koji joj stil najviše odgovara (može biti jedan ili više njih) , i da se sama biljka ne forsira da ima određen raspored grana , kao što je to u Japanu. U Evropi to nije tradicija kao u Japanu , pa samim tim postoji veći broj mladih koji se bavi time. U Japanu se ovim bave više stariji ljudi, uglavno penzioneri. Evropski stil takođe ne insistira toliko na JIN i SHARI. U Evropi se biljke uglavnom izlažu same za sebe , jer po mišljenju nekih ljudi , prateća biljka zna da odvuče pažnju sa glavne biljke.

Američka škola je dosta bliza Japanskoj, što je i razumljivo, jer su direktno od Japanaca učili, kako u Japanu za vreme II svetskog rata , tako i za posle, po dolasku kući. Zbog toga dosta njih , uglavnom starijih , bazira se na raznim vrstama borova i teži da izgledaju slično Japanskim, dok se mlađi ljudi usuđuju i da probaju neke druge vrste. Američki način izlaganja biljaka je bliži evropskom.

Autor: Nemanja Solarević

bonsai1

 

Istorija bonsaija

Čovečanstvo je uzgajalo biljke u saksijama hiljadama godina , najčešće zbog potreba u kulinarstvu ili u medicinske svrhe , a izuzetno retko zbog njihove lepote. Kada su biljek uzgajane u saksijama kao deo dekoracije , to je bilo zbog lepote njihovih cvetova ili lišća.
Bonsai se javlja u Kini pre nekih 1500 – 2000 godina. Kako je nastao u Kini , odatle nosi i originalni naziv Penjing. U Japanu se pojavljuje oko 300 godina kasnije.
Prvi kontakti Između Kine i Japana dešavaju se za vreme dinasatije Ćin (221 – 206 BC) , u vreme kada je Budizam predstavljen u obe zemlje preko Koreje.
Zahvaljujući upoznavanju Japanaca sa penjingom , i činjenicom daoni umeju da prepoznaju potencijal neke ideje , koji razvijaju u ozbiljnu stvar , i to do nivoa perfekcije, nastaje bonsai. Glavna razlika između penjinga i bonsaija je u tome što Kinezi to predstavljaju kao minijaturni pejzaž , koji uključuje i postavljanje kamenja , dok se Japanci usređuju na izgled biljke.
Jedan od najranijih dokumenata u Japanu pojavljuje se na jednoj slici na svitku iz 1195 koji se zove Saiđio Momogatari Emaki. Saiđio je bio sveštenik a ovaj svitak sa naslikanom biljkom u posudi je važan simbol njegovog statusa. Bonsai se pojavljuje u Japanu i u starim nalazima Kasuga Šrin koja datiraju iz Kamakura perioda 1192 – 1333 i u još starijim svicima Heian perioda iz vremena 794 – 1191 koji prikazuju scene domaćih aktivnosti gde se vide primerci bonsai-a izloženi u i oko kuća. Crteži iz istog perioda nam pružaju pouzdane dokaze da je bonsai gajen u to vreme. To nam govori da kult gajenja bonsai-a u Japanu postoji već više od 1300 godina.
Popularnost bonsai-a raste krajem devetnaestog veka, kada su mnogi odgajivači primenom unapređenih tehnika počeli da proizvode komercijalne verzije ovog fascinirajućeg minijaturnog drveća. U Japanskom društvu u Londonu, bonsai je predstavljen 1901. a bonsai biljke se pominju u Enciklopediji baštovanstva 1905 godine.
U Zamak Vindzor je prva bosai zbirka doneta 1907. a prva bonsai izložba u Londonu je održana 1909 godine. Izložbe su održavane i u Parizu i drugim glavnim gradovima i izazivale su veliko uzbuđenje svuda gde su viđene.
Tokom II Svetskog rata , Američki vojnici , koji su služili u Japanu , došli su u kontakt sa bonsaijem. Kako im se to dopalo , pojedinci su odlučili da nauče osnove o uzgoju i održavanju , pre nego što se vrate sa bonsai primercima , od kojih su neki i danas živi. U Americi je bonsai , zahvaljujući velikoj populaciji Japanaca u Kaliforniji , popstao još više popularan i odatle je krenuo da se širi po SAD , a kasnije i po celom svetu , tako da danas gotovo da nema zemlje u svetu gde ne postoji interesovanje za ovu živu umetničku formu.

Autor: Nemanja Solarević

Šta je bonsai

Japanska reč bonsai znači biljka ili drvo koje raste u saksiji (od bon – posuda , i sai – saditi). Bonsai umetnost se sastoji u sposobnosti da se odabere biljka ili drvo koje ima potencijal da postane bonsai i da se pažljivo gaji primenom uobičajenih tehnika hortikulture. Ove tehnike, od kojih su mnoge prilagođene gajenju bonsai-a , kombinuju se sa umetničkim osećajem , tako da se biljka stopi sa posudom u kojoj se gaji dajući potpuni utisak odraslog drveta , ali u minijaturnoj formi. Najbolji način da se dobije lep bonsai je u gledanju biljke , jer sama biljka govori koji joj stil ili stilovi najbolje odgovaraju.

Lepota zrelog bonsai drveta se sastoji u harmoniji koju čini drvo i posuda u kojoj se ono nalazi. Bonsai u odgovarajućoj posudi može se uporediti sa delom klasične umetnosti smeštenom u skladan odgovarajući okvir. Posmatrač će , u oba slučaja , biti upućen da posmatra glavni objekat , bilo to bonsai drvo ili umetničko delo. Naravno, posuda ili okvir su od sporedne važnosti , ali oni postoje kao deo kompozicije i celog aranžmana , i u svakom slučaju će biti uživanje za oko.

Primerci bonsai-a mogu biti gotovo svake veličine , od oko 2,5 cm do biljaka koje treba da nose dve pa i više osoba. Većina ljudi gaji bonsai male ili srednje veličine , ali kada to pređe u opsesiju , onda pojedinci žele da gaje sve veće i veće drveće jer smatraju da im se otvara više prostora za nove ideje. Ne treba prebrzo postati previše ambiciozan , treba se razvijati postepeno logičnim koracima, tako da tehnike koje usvojite u budućnosti dovedu do boljih rezultata.

Ova umetnička forma može delovati i terapeutski jer može zahtevati sate , nedelje pa i mesece pažljivog proučavanja drveća kako potpuno razvijenog tako i minijaturnog , da bi se shvatio njihov razvoj kao mogući uzor. Pažljivo proučavanje prirodne strukture i razvoja odraslog velikog drveta će dati novi podsticaj razumevanju koncepta oblikovanja bonsai-a i inspiraciju da se više posvetimo ovoj vrednoj živoj umetničkoj formi. Veliko , potpuno razvijeno drvo može imati stotine grana , međutim , kada gajimo bonsai visok svega 30 – 50 cm sa mnogo manje grana , možda svega devet ili deset , treba da stvorimo utisak veličine ali u minijaturi. Zato , pažljivo proučavanje velikog drveća ima važnu ulogu u našem razvoju.

Autor: Nemanja Solarević

bo

Uvod u bonsai

Mnogi ljudi prave greške u pristupu bonsaiju , i to najčešće iz dva razloga , neinformisanost i predrasude. Oni koji su neinformisani , imaju potencijal da jednog dana postanu ozbiljnije zainteresovani za ovo. Neinformisanost dovodi do dva slučaja , ili da ljudi potpuno dignu ruke od ovoga ili da krenu ozbiljnije da se interesuju za njega.

Većina ljudi prvi put dolazi u kontakt sa bonaijem , najčešće na pogrešnim mestima. To su obično holovi velikih tržnih centara ili mega marketi. Tamo se najčešće ne mogu dobiti adekvatne informacije , jer to prodaju ljudi koji su priučeni o bonsaiju. Na takvim mestima uglavnom i priučeni ili ljudi bez ikakvog znanja kupuju bonsai , te zbog toga najčešće dolazi do razočarenja , jer biljka vrlo brzo ugine. Biljka najčešće ugine ili zbog nedostatka nege , ili , da ironija bude još veća , češće zbog preterane brige početnika , povedene entuzijazmom u pogrešnom smeru. Ova činjenica dovodi , u većini slučajeva do odustajanja početnika. O ni smatraju da nisu za to , jer su  eto , pokušali , i nije išlo , a opšte poznata stvar je da sa bilo čime kad se počinje , malo kome ide od ruke iz prve.

Kod nas , bonsai koji se može naći po rasadnicima , uvezen je , i to najčešće iz Holandije. Taj bonsai je uzgajan na raznoraznim hormonima , i dok oni traju , traje je biljka. Mnogi se , iako su tendenciozno kupili bonsai u rasadniku , uvereni da je ovde kvalitetniji bonsai nego po megamarketima , iz istog razloga što im biljka brzo ugine , kao i oni koji su ga kupili u megamarketu , obeshrabre i odustanu , pod istim izgovorom ,  kako su probali i nisu uspeli , te to nije za njih.

Takođe do brzog odustajanja dolazi i zbog činjenice da se isto desi i onima koji su čuli da kupovni bonsai nije dobar za početnike , pa su zbog toga kupili neku biljku u rasadniku i krenuli sami da je oblikuju. I njima zbog neznanja biljka često ugine. Ova grupa ljudi ima potencijala za dobrog bonsaistu jednog dana , ali im je potrebna pomoć u startu kako ne bi doživeli razočarenje. Sve što treba je ukazati im na to da kupe više biljki , jer će im sigurno neka od njih uginuti , ali kako imaju više biljki , razočarenje neće biti veliko , kao kad se to dogodi samo kada se ima jedna biljka.

Najčešći razlozi zbog kojih dolazi do brzog uginuća kupovnog bonsaija , ukoliko se nađe biljka koja nije rasla kljukana hormonima u velikoj meri , je mesto držanja (obično uz prozor ispod koga se nalazi radiator) i način zalivanja (biljka se najčešće samo orošava ili nedovoljno zaliva). Do pomenutih grešaka najčešće dolazi zbog toga što na cedulji , koja ide uz biljku , najčešće piše samo bonsai , ili uopšte ništa ne piše. Kako ljudi ne znaju koja je biljka u pitanju , tako ne mogu znati ni pravo mesto gde treba smestiti biljku , a vođeni činjenicom da bonsai treba da služi za ukras , i ništa više , kao i da je bonsai isključivo sobna biljka , u startu biljku osuđuju na propast.

Grupa ljudi , koja je u velikoj manjini na ovim prostorima , je ona koja počinje da se bavi bonsaijem ozbiljno , baš zbog činjenice da je njihovo prvo drvo uginulo zbog neznanja , te imaju želju da nauče gde su pogrešili , kako im njihova sledeća drvca ne bi uginula.

U stvari , gajenje bonsaia , odnosno njegovo održavanje živim i zdravim , ne razlikuje se značajnije od brige za cvećem ili drugim biljkama. Zalivanje , prehrana i orezivanje su tri osnovne stvari kod bonsaia , koje se lako i brzo nauče , čak iako nikada pre niste imali neku biljku.

Jedan od čestih slučajeva koji se javlja je i taj što mnogi ljudi , vođeni time što bonsai dolazi iz Japana , koji se smatra orijentalnom zemljom , mora biti nešto neobično i apsolutno različito od svega poznatog običnom čoveku. Jedino je tačno da se bonsai može smatrati neobičnim , ali samo zbog svog izgleda , jer je sve drugo vezano za bonsai , slično ili isto dugim stvarima vezanim za uzgajanje biljaka. Neke stvari su se toliko ustalile da ih mnogi smatraju činjenicama veoma bitnim za uzgajanje bonsaia.

Jedna od najčešćih je da bonsai drvo treba uzgajati isključivo iz semena , jer je to jedini ispravan put. Za dobar bonsai treba čekati minimum desetak godina , kako bi izrastao u kvalitetnu biljku za oblikovanje. Takođe postoji i verovanje da postoji specijalno bonsai seme , koje je dovoljno posaditi u zemlju i čekati nekoliko godina dok se ne dobije minijaturno drvce. Tako nešto nikada neće postojati , jer da postoji , bonsai bi mogao da se nađe na svakom koraku u prirodi. Jedina stvar koja je tačna je ta da u prirodi postoje primerci koji su idealni za bonsai , baš zbog toga što svijim izgledom podsećaju na bonsai drveće. Oni se najčešće nalaze uz ivice puta ili u blizini naselja , pa bi njihov koren kasnije oštetio put ili temelj zgrade , jer bi se potkopao pod njega , te se takvi primerci moraju uništiti ili na nekom kamenjaru gde nema mnogo hranjljivih materija i vode , pa biljka ne može da raste , kako bi postala velika , već ostaje zakržljala. Obično takvi primerci ne opstaju dugo , ukoliko ih ne uzme neki bonsaista.

Takođe se često nailazi i na uverenje da biljke ne treba mučiti , kao što to rade bonsaisti , već ih pustiti da slobodno rastu kao što je to slučaj sa biljkama u prirodi. Pre svega , bonsai drveće može da živi i po nekoliko vekova , dok su retki takvi slučajevi u prirodi. Razlog što je ovo tako je taj što bonsai biljke gaje ljudi , koji se svakodnevno brinu o njima (zalivaju , prehranjuju , orezuju … po potrebi , leče čim se pojavi neka bolest). Jedna od opšte poznatih stvari je ta da mnoge biljke bolje napreduju upravo zahvaljujući čestom orezivanju (ovo se odnosi i na normalno drveće). Biljke koje su samonikle u prirodi , moraju i same da se brinu o sebi , zbog čega samo najjači primerci opstaju , ali ni oni ne mogu da se izbore sa svim problemima kao biljke koje se uzgajaju za bonsai.

Početnici često mladicu presađenu u bonsai posudu smatraju bonsaijem , što je apsolutno netačno , jer ne čini posuda drvo bonsaijem , već karakteristike drveta. Bonsai je minijaturno drvo u bonsai posudi. To „minijaturno“ ne znači da se mladica od nekih 30–ak cm , starosti 3 – 4 god , može zvati bonsaijem. Ta mladica može jednog dana da postane bonsai , jer je bonsai samo ona biljka koja podseća na stari primerak u priroidi , i ima naboranu ili ispucalu koru , zavisno o vrsti , i gde mu je krošnja zgusnuta i razgranata , a listovi manji nego kod primeraka koji žive u prirodi. Posebnom tehnikom , koja će biti objašnjena u narednom tekstu , dolazi se do postepenog smanjenja listova.

Takođe treba napomenuti i da plod nije manji ukoliko je biljka manja , iako neki misle da se i to dešava. Tehnika kojom bi se plod smanjio , kao što je to slučaj sa listovima , ne postoji.

Autor: Nemanja Solarević

Mini bašte za male stanove i kancelarije

Mnogi od nas koji žive u stanovima pred svaku zimu suočavaju se sa istim problemom – kako pronaći mesto svim dugogodišnjim biljkama kojima je potrebno toplo mesto preko zime, i održati ih zdravim do proleća? Koliko ste se samo puta lišili mnogog cveća samo zbog nedostatka prostora u stanu?

Beograđanka Dragana Manojlović, dugogodišnji novinar i pisac, i sama je imala ovakav problem, a onda je, kao strasni ljubitelj cveća odlučila da svoje saksije ukrasi raznim vrstama cveća i da u njih uklopi i drvene detalje, poput vodenica, vetrenjača, koliba, mostića, kućica za ptice, bunara…

– Na taj način sam uspela da sačuvam svoje najdraže vrste cveća, ali i da na malom prostoru, dekorišem grasonjeru u kojoj živim. Vremenom, ukrašavanje i izrada ovih mini bašti postao je hobi, pa sada izrađujem minijature svojim prijateljima, i svima koji ih žele – kaže ova urbana baštovanka.

Ona objašnjava da su mini bašte koje izrađuje spoj urbanog baštovanstva, ali i očuvanja tradicije, jer su u njima verni drveni detalji, kao preslikani iz srpskih sela – poput vodenica, bunara i koliba…

– Mini bašte su dekorativne, ali i edukativne. Prijateljima sam ih pravila zbog njihove dece, koja vole da se igraju sa njima. Roditelji kažu da razvijaju kreativnost, ljubav i odgovornost dece prema prirodi i cveću, ali ih podstiču i da više nauče o srpskoj tradiciji i starim zanatima – kaže ova baštovanka sa asfalta.

Zanimljivo je da su ove mini bašte našle mesto i u kancelarijama njenih prijatelja:

– Zbog izuzetne dekortivnosti, mogu zaista da krase i radni prostor, a poznato je lekovito i antistresno dejstvo biljaka, posebno u sumanutom gradskom tempu. Inače, uvek se trudim da u mini bašte uklopim one biljke koje mogu da žive u zajedništvu, ne ugrožavajući jedna drugu, ali i da onima za koje ih radim, olakšam njihovo održavanje u zatvorenom prostoru, pa su mnoge ukrašene kamenčićima – zaključuje Dragana Manojlović.

 

mini_basta_ziveti_sa_biljkamaziveti sa biljkama mini basta

mini basta zsbmini basta ziveti sa biljkama

 

mini basta 2mb2

 

mini bašta kočija

Nastanak sorti

Oplemenjivanje biljaka ne mora biti samo laboratorijsko kombinovanje gena.
Priroda se sama stara o tome da nastaju nove vrste pa ako posejemo sto semenki od iste biljke, ni jedna neće imati potpuno iste osobine kao neka druga biljka tada posejana.
Ta pojava je ista i u životinjskom svetu. Od istih roditelja nastaju potpuno različite jedinke.
Neka jedinka se po nekoj karakterističnoj osobini može isticati u odnosu na svoju vrstu. U binjnom svetu to može biti npr: patuljast rast, ekstremno velik plod, panaširan ili obojen list, krupan cvet, piramidalan rast, grane vise nadole i slično.
Takve individue se dalje mogu razmnožavati vegetativnim putem u neograničenom broju.
Dalje se dobijene pozitivne osobine, poput krupnog ploda ili velikog broja plodova, mogu ukrštati oprašivanjem u kontrolisanim uslovima i tako nastaju „hibridi“.
Tako dobijene vrste mogu se zaštititi autorskim pravima što obavezuje druge rasadničare da ukoliko razmnožavaju tu biljku moraju plaćati nadoknadu nosiocu autorskih prava. Te licence važe određeni broj godina posle čega se vrsta može slobodno razmnožavati u svim rasadnicima.
U Srbiji je autorskim pravima još nije moguće zaštititi ukrasne biljke.

Autor: Radivoje Bulatović

javor

Kalemljenje smrče

Lat: Picea pungens

Kod svih četinara, kalemljenje se vrši bočnim spajanjem na ne prevršenu podlogu.
Ako bismo smrču kalemili nekom od bočnih grančica dobili bismo biljku koja ima plagiotropan rast. U tom slučaju se ankerovanjem nadzemni deo može usmeriti i dobiti monopodijalan rast.
Da bi kalemljena biljka bez pomagala imala monopodijlan rast za plemku se mora uzimati vršna grančica.
Pošto na matičnoj biljci postoji samo jedna vršna grana, nju treba iseći a iz panja forsirati rast više izdanaka sa kojih se može skidati vršna grančica.
Podloga se posle kalemljenja ne prevršuje (ne skraćuje do mesta kalemljenja) od jednom.
Ovaj proces se radi u najmanje tri navrata. Po kalemljenju se odseca jedna trećina dela koji se nalazi iznad kalema. posle nekoliko meseci odseca se još jedna trećina a naredne godine i onaj preostali deo do kalema. To se radi da ne bi svi sokovi koje biljka usvoji išli prema mestu kalemljenja jer bi tako moglo doći do odbacivanja novog tkiva.

kalemljena smrca

 

Autor: Radivoje Bulatović

Zasena

Nekada je za različite biljke u različitim periodima vegetacije potrebno obezbediti određene nivoe zaštite.
To se može postići postavljanjem mreža iznad plastenika a ponekad se postavljaju i dodatne mreže ispod najlona i neposredno iznad sadnica.
Umesto specijalizovanih mreža za zasenu može se koristiti i trska.

Kod plastenika i staklenika, osnovna zasena kao zaštita od prekomernog zagrevanja tokom letnjeg perioda mora biti sa spoljne strane stakla ili folije kako bi bacala senku na sam objekat.
Ako bi se zasena postavila ispod stakla ona bi služila samo kao zaštita od zračenja ali bi toplota koja dospeva putem sunčevog zrakaostajala „zarobljena“ ispod stakla.
Pored zasene za snižavanje temperature, mogu se koristiti i mist sistemi za orošavanje.
Orošavanjemsitnim kapima smanjuje se transpiracija a uvođenjem vode koja je hladnija od vazduha u stakleniku, smanjuje se i temperatura na samom listu.

zasena

Autor: Radivoje Bulatović