Boje i dah Provanse u vašem dvorištu

Lekovita i aromatična bilja osim svoje primarne namene, opčinjavaju nas i vizuelno. Krhke, a žilave stabljike. Poneke sa krunom neznog cveta prkose vetru. Potrebno je malo truda kako biste mali deo vrta pretvorili u oazu. Drvena, stara kolica koja će služiti kao postolje i savršeno se uklopiti u ambijent i nekoliko saksija lavande, žalfije, ruzmarina… Sve se lako sadi i brzo buja tako da slobodno male sadnice posadite u velike saksije. Vrt savakako možete dodatno obogatiti jos nekim ukrasnim cvecem sa ovdašnjeg prostora.

Mediteran

Konstrukcije za vertikalni vrt

Posle više godina rada na pronalaženju praktičnih i pre svega jeftinih rešenja za ozelenjavanje zidova, danas se možemo pohvaliti uspešno izvedenim projektima.
U ovom trenutku raspolažemo sa dve vrste konstrukcija, otvorenog i zatvorenog tipa. Trenutno radimo na modernizaciji još jednog zatvorenog sistema od lakših materijala koji će biti jednostavniji za postavljanje i održavanje.

Nastojimo da pratimo svetske trendove i pravilo da se svaka zelena površina “oduzeta” gradnjom, mora nadoknaditi postavljanjem krovnog i zidnog (vertikalnog) zelenila.
Zato pozivamo sve graditelje da se prilikom planiranja gradnje predvidi ovaj vid vraćanja biljaka u urbane sredine.

Prednosti koje pruža zeleni zid su brojne.
Pre svega treba imati u vidu energetsku efikasnost objekta što će ovi paneli itekako pobojšati jer su sami po sebi svojevrsna termoizolacija.
Poznato je da je temperatura vazduha u vrelim letnjim danima daleko niža ako se meri u zelenilu nego na ogoljenom zemljištu ili betonu. Razlog je transpiracija kojom se biljka hladi. Takođe ispod biljnog pokrivača, nalazi se konstrukcija sa slojem vlažnog treseta koji će usporiti zagrevanje i hladjenje objekta.

Cene vertikalnih vrtova su veoma varijabilne jer zavise od modela, broja i vrste biljaka i pristupačnosti samog mesta gde se ugrađuju a kreću se od 150 do 350 evra po kvadratnom metru.

[button size='tiny’ color=” background_color=” font_size=” line_height=” font_style=” font_weight=” text='Cena vertikalnog vrta PDF’ link='http://www.zivetisabiljkama.net/wp-content/uploads/2016/06/Cena-vertikalnog-vrta.pdf’ target=”]

 

Sav taj hmelj

Kratka biografija jedne od strateški najznačajnijih svetskih biljaka

 

Kada je na blogu Bele kuće, sada već davne 2012. godine, osvanula simpatična i na prvi pogled bezazlena vest da je Barak Obama kupio set za kućno pravljenje piva i instalirao ga u kuhinji svoje (bele) kuće, bilo je jasno da je elitističko-snobovski model vinskih rituala prilično potrošen i da se povlači pred nadolazećom plimom demokratske i populističke kulture piva. White House Honey Ale na jedan posredan način oživljava staru debatu pivo ili vino čije je seme začeto valjda još u starom Egiptu u kome je vino bilo rezervisano za elitu i posebne prilike dok je pivo smatrano hranom, „tečnim hlebom“, koji je bio dostupan i u kome su podjednako uživali robovi i slobodni ljudi. No, pored toga što promoviše američkog predsednika kao običnog čoveka koji živi „kao sav normalan svet“, svetlo pivo Bele kuće promoviše i jedan relativno nov (bar nama u Srbiji) trend i novu debatu: domaće (homemade), personalizovano i lokalno nasuprot industrijskom, otuđenom od prirode i globalnom. Poslednju deceniju u svetu tako obeležava i bum kućnih, kraft piva, zahvaljujući kojima smo se, ako ništa drugo, podsetili da se pivo pravi od ječma, vode, kvasca i hmelja. I već vekovima unazad – ničeg drugog.

 

Hmelj naš nasušni

S obzirom da tragove proizvodnje piva nalazimo još u praistoriji, hmelj je relativno nov dodatak piću koje su Rimljani smatrali prilično jadnom zamenom za vino, koje kuvaju narodi na severu gde vinova loza ne raste. U Nemačkoj, Skandinaviji, na Britanskim ostrvima piće od kuvanog ječmenog ili pšeničnog slada začinjavano je aromatičnim i gorkim travama: jagorčevinom, hajdučkom travom, klekom ili pelenom. Naravno, najtraženiji začini bili su oni koji su pojačavali osećaj opijenosti, a među najkontroverznijim su svakako otrovna bunika i gljiva crvena muhara (amanita muscaria). (Navodno su Vikinzi otkrili ovu poslednju kao idealno sredstvo za dovođenje u željeno stanje potpune mahnitosti pred polazak u bitku).

Pretpostavlja se da su tokom sedmog veka slovenski ratni zarobljenici sa Volge doneli u Bavarsku jedinstvenu biljku koja će od tada do danas postati nezamenljiv začin za pivo. Prvi podaci o zasadima hmelja potiču iz 736. godine iz oblasti Halertau u Nemačkoj. Vest se širila, za rani srednji vek, munjevitom brzinom: trideset godina kasnije hmelj se uzgaja u čuvenom i uticajnom manastiru Sankt Galen u Švajcarskoj, a 768. krasi vrtove Pipina Malog, oca Karla Velikog. Prvi dokument koji nedvosmisleno povezuje pivo i hmelj potiče iz 822. godine: benediktinski opat u tipiku manastira navodi i odredbe o prikupljanju dovoljnih količina hmelja za proizvodnju piva. Manastir svetog Galena za vrlo kratko vreme postao je prva i najveća srednjovekovna pivara. Proizvodnja se proširila i na druge manastire, podjednako muške i ženske. (U Nemačkoj su inače žene kuvale pivo). Monasi su vrlo brzo shvatili da, ako je pivo dovoljno jako i od najboljih sastojaka, ne samo da gasi žeđ već je i vrlo hranljivo, što je duge posne dane činilo znatno podnošljivijim. Osim toga, još od vremena starih Grka poznata su izvesna medicinska svojstva hmelja: njegove glandule imaju blago narkotičko, anestetičko i sedativno dejstvo, leče nesanicu, pojačavaju apetit i – umiruju seksualnu žudnju. Modernim jezikom rečeno, all in one…

Priča o pivu i hmelju, sjedinjenim tada za sva vremena, širila se logično i brzo: manastiri su pravili više piva nego što im treba, vremenom su postajali sve veštiji, viškove su delili uz hleb i konačište siromašnima, putnicima namernicima, hodočasnicima. Kao najučeniji ljudi svoga doba, proizvodnju piva nisu prepuštali slučaju – tražili su najbolje recepte, eksperimentisali i ostavljali zapise o rezultatima U XI veku Hildegard fon Bingen, monahinja benediktinskog reda, savetnica Fridriha Barbarose, lekarka i naučnica, u knjizi Physica sacra daje detaljan opis značaja hmelja za očuvanje piva i zdravlje ljudi. Ovom potonjem i sama je posvedočila – redovno je pila pivo i poživela 81 godinu, što je za ono vreme začuđujuće dugo. Komercijalno uzgajanje hmelja u severnoj Nemačkoj započelo je u XII ili XIII veku, a prvi dokaz o začinjavanju piva hmeljom u Engleskoj potiče iz 1412. godine. Početkom XVIII veka engleski parlament je zabranio da se u pivo za gorčinu dodaje bilo šta osim hmelja. Dakle, tajna dobrog piva je u hmelju. Ali, šta je hmelj i zašto je toliko važan?

 

Hmelj nije žitarica

Hmelj je višegodišnja biljka umerenih pojaseva Evroazije i Severne Amerike. Pripada maloj, ali čuvenoj porodici hemp biljaka – Cannabaceae. (Manje-više, hmelj je njen jedini zakonski prihvaćen član). On je zeljasta penjačica koja raste preko 7 metara uvijajući se oko stabla ili druge potpore u pravcu kazaljke na satu i prijanjajući uz nju sitnim, oštrim dlačicama poput čekinja. Upravo ovoj svojoj navici duguje ime: Rimljani su, naime, potpuno pogrešno verovali da hmelj sisa život iz drveta-domaćina uz koji se penje, pa su ga prozvali humulus lupulus, tj. vučić (mali vuk). (Ovo je bilo očigledno najpribližnije jer će jedini srpski internacionalizam – vampir, osvojiti svet tek u 18. veku). Hmelj je dvodoma biljka. Ženski cvetovi se razvijaju u čvrstu formaciju nalik šišarkama. Muške biljke i cvetovi nepoželjni su u zasadima. Listovi su paralelni i zrakasti. Rađa dugo – dvadeset i više godina. Cvetovi–šišarke hmelja sadrže esencijalna ulja i žućkastu, smolastu supstancu – lupulin koji se sastoji od lupulona i humulona. Alfa kiseline, glavni sastojak lupulona, koje se izomerizuju tokom kuvanja, daju pivu taj željeni gorkast ukus. Osim ukusa, hmelj, kao što je Hildegard fon Bingen pretpostavila, ima antibakterijska svojstva koja sprečavaju kvarenje, kao i znatan uticaj na stabilnost pene. Najveći procenat hmelja, da bi se što duže održala, sadrže IPA (Indian Pale Ale) piva, koja su Englezi svojevremeno slali u Indiju. I fenomenalna su.

Najveći proizvođači hmelja danas su, naravno, SAD i Nemačka. Na listi prvih deset su i Češka, Slovenija, Poljska, čak i Albanija. Što se Srbije, pak, tiče, velika je šteta što pre sto godina nije bilo ovakvih lista. Jer da je bilo, bili bismo među prvih pet. A danas Srbija hmelj uvozi. Pošto smo na odgovarajućoj geografskoj širini i imamo zemlju na kojoj uspeva krompir (a takva je idealna za hmelj), znači da izgleda opet nismo imali sreće…

 

Iz Bačkog Petrovca u svet, i obrnuto

Hmelj je na naše prostore doneo 1770. godine grof Andrej Hadik, feldmaršal na dvoru Marije Terezije, i posadio ga na svom imanju u Futogu. Kako navodi prof.dr Jan Kišgeci, akademik, hmelj je u „zlatno doba“ pokrivao čak deset hiljada hektara vojvođanske ravnice. Centar prerade bio je u Bačkom Petrovcu, gde se hmelj dorađivao, pakovao i onda prodavao svim jugoslovenskim pivarama, a preko 50 procenata roda se izvozilo. U periodu između 1905. i 1925. godine tradicionalna, aromatična sorta Bačka izvozila se najviše u Ameriku i Nemačku (sic!) i „korišćena je za spravljanje visokokvalitetnih svetskih piva“ (v. prof. dr Jan Kišgeci, „Hmeljarski magacini u Bačkom Petrovcu“, Iz istorije poljoprivrede, sv. 1, 2010). Ali, avaj! Do kraja dvadesetih godina iz Amerike se svetom proširila pošast ekonomske krize. Povrh toga, SAD su uvele prohibiciju. Godine 1927. kupaca u Bačkom Petrovcu nije bilo. U međuvremenu, ljudi su podizali vrlo skupe zasade, podizali zgrade za preradu hmelja, uzimali kredite. Sve je propalo: hmeljarski region, jedan od najvećih u svetu, za nekoliko godina postao je jedan od najmanjih (oko 300 hektara).

Nakon Drugog svetskog rata, pedesetih godina, opreznije i skromnije doduše, ali istrajno, u Bačkom Petrovcu ponovo se zelene hmeljanici. Osamdesetih godina prošlog veka bili smo domaćini Svetskog kongresa hmeljara. Onda je devedesetih hmelj ponovo nestao. Danas ga uvozimo. Sve, sav hmelj.

Da je istorija učiteljica života i da se ponavlja, poznato je. Ali nama baš često. A i baš zna da izmlati.

 

Umesto zaključka

Živimo u doba, to se mora priznati, kada znamo šta smo pojeli ili popili samo ako sami to napravimo. Živimo u doba, a i to se, nažalost, mora priznati, kada civilizovani svet stoji na onoj tankoj granici gde mu se može dogoditi da ga, kao nekada Rimsko carstvo, sruše njegovi sopstveni ideali. Među nama ima zakletih pionira koji pamte da treba da „živimo kao da će sto godina biti mir i sutra izbiti rat“. Ima među nama i onih koji prate trendove, čak i kad dolaze od predsednika Amerike. Ima prosto onih koji vole dobro pivo i koji su mu, takoreći, ideološki odani. Nije loše imati svoj hmelj, i od svega svog pomalo. Nikad se ne zna, za svaki slučaj i za nedajbože. Ko god da ste, posadite hmelj. Hmelj je dobar.

Autor: Tijana Mirković

 

 

Diospyros lotus

Diospyros lotus (Caucasian persimmon) , Divlja japanska jabuka
Zašto je ova voćka “hrana bogova”, što je prevod sa japanskog naziva?
Iz razloga što njegovi plodovi imaju visoku nutritivnu vrednost, lekovitost i što je plod pogodan za dijabetičare. U pogledu sadržaja šećera divlja japanska jabuka dolazi ispred jabuke, kruške, breskve, šljive i marelice. Zreli plodovi u svežem stanju sadrže oko 20 % šećera, glukoze i fruktoze. Saharoza je prisutna u vrlo malim količinama, zbog čega se upravo i smatra dijetetskim voćem. Kiselost je jako niska- 0,1 do 0,2 %. Zreli plodovi obiluju većim brojem vitamina, naročito sadrži visok procenat vitamina C, kao i karotin (provitamin A). Sadrži organski vezano gvožđe i tanin. Od velikog značaja je i organski vezani jod. Hemijski sastav plodova u znatnom stepenu zavisi od sorte i rokova sazrevanja. U medicini, japanska jabuka se preporučuje za slabokrvne osobe, obolele od čira, kod oboljenja želuca, srca i niza drugih bolesti. Sok iz ploda pomaže u lečenju ljudi kod kojih je uočen nedostatak vitamina. U farmaciji se koristi u nizu složenih lekova koji se upotrebljavaju kao sredstva za zarastanje rana, lečenju opekotina od sunčevog zračenja i zbog velikog prisustva gvožđa, prave se preparati na bazi ovog voća. Najbolje je jesti kaki nakon punog dozrevanja ili izmrzavanja na stablu! Tada je plod mek i prijatan za jelo. Divlja japanska jabuka, ima ukus između šljive i mušmule i po nekom subjektivnom gledištu, mnogo je ukusnija od veće, korišćenije sorte koju srećemo po marketima. Plodovi kakija mogu se i sušiti, na tradicionalan način na suncu ili industrijski, što mnoge zemlje i čine. Veoma je zahvalna za uzgoj, jer relativno malo oboleva od bolesti, mali je i broj štetočina koji ga napadaju, i može da podnese veoma niske temperature.

Priča o tamjanu – Mirisne suze sveta

 

„Dok dan zahladi i senke otidu, ići ću ka gori smirnovoj i ka humu tamjanovom“ (Pesma nad pesmama, 4:6)

I ovog zanosnog proleća, kada misli o lepoti prirode spontano naviru, u najvećem javnom vrtu na svetu, u Kraljevskoj botaničkoj bašti u Londonu, održaće se simpozijum o stanju biljaka u svetu (State of the World's Plants Symposium). Uvaženi botaničari celog sveta raspravljaće o budućnosti biljnih vrsta koje smo do sada ugrozili. Na dnevnom redu, ako ne baš ove, onda neke od narednih godina, biće nažalost i Boswellia sacra, sveto drvo koje luči tamjan. Ono je od 2008. godine na Crvenoj listi biljaka kojima preti izumiranje.

Teško je danas razumeti koliki je značaj tamjan imao kroz istoriju. Mirisao je u hramovima i kućama Starog sveta od II milenijuma pre nove ere (zidna slika u hramu kraljice Hatšepsut na kojoj su prikazane vreće tamjana datira iz 1458. godine p.n.e). Dim tamjana uzdizao se do neba i uspostavljao vezu između bogova i ljudi, čistio je, lečio je, zbog njega su ustanovljeni prvi trgovački putevi, njime su se darivali carevi, vredeo je ponekad čitavo bogatstvo i bogatstvo je donosio onima koji su ga sakupljali i prodavali… Danas se tamjan daleko manje koristi, najviše u kozmetičkoj industriji zbog neobično svežeg, citrusnog a ujedno slatkog začinskog mirisa i u tradiocionalnoj medicini (posebno Kine i Indije) zbog svojih lekovitih svojstava: deluje antiseptično, smiruje aksioznost i napetost. Ima neobično ambivalentno dejstvo: u stanju je da uspori i produbi dah, što je idealno za meditaciju i molitvu, ali pomešan sa malo vina, može da izazove blagu euforiju. Koriste ga podjednako istočna i zapadna hrišćanska crkva u svim svojim obredima. U toku su medicinska istraživanja koja tek treba da dokažu da bocvelijska kiselina iz tamjana uništava ćelije raka bešike i dojke.

Miris raja

Tamjan je mirisna smola drveta čije je naučno ime boswellila sacra. Kao i smirna (Commiphora myrrha) pripada porodici Burseracae za koju je karakteristično lučenje mirisnih smola. Drvo je neobično na mnogo načina: raste samo u pustinjskim kamenim predelima južne Arabije (Oman) i roga Afrike (Etiopija, Somalija). U više navrata je pokušano presađivanje biljke u druge krajeve sličnih klimatskih uslova, radi većih prinosa, a i radi očuvanja biljke (u jednom malom rasadniku u Arizoni izgledalo je da ima sve uslove),  ali u tuđini tamjan ne cveta, ne razmnožava se, vene i umire. Za stene na kojima raste vezuje se na neobičan, i ne bas sasvim jasan način: u korenu se formira neka vrsta gumenih, smolastih jastučića kojima drvo elastično prijanja uz podlogu. Pet latica malenog cveta menja boju – od žute, preko narandžaste do tamnocrvene… Mnogo mitova i legendi isplelo se oko ove zaista jedinstvene biljke. Egipćani su kuglice tamjana smatrali kapima znoja bogova koje su pale na zemlju. Upotrebljavali su ga za mumificiranje, za čisćenje i osvećenje hramova i kuća bogatih, za lečenje rana i zatezanje bora. Smolom se hranila a od grančica pravila gnezdo ptica feniks. Verovalo se da ga u domovini od nepoželjnih gostiju čuvaju majušne, ali strašne crvene zmije i oblaci otrovnih isparenja. Svojim je mirisom ispunjavao rajski vrt, u vreme dok je Adam po njemu šetao i razgovarao sa Bogom. A kada su se vrata raja nepovratno zatvorila za njim i njegovom ženom, molio je Adam Boga da mu dozvoli da iznese samo dve biljke iz vrta ne bi li ga svojim mirisom podsećale na raj koji je izgubio i vreme provedeno u njemu. Bile su to tamjan i smirna. Po veoma starim hebrejskim i apokrifnim hrišćanskim tekstovima, Adam ih je odneo u jednu pećinu, Pećinu Blaga.

Put tamjana

O legendarnoj poseti legendarne kraljice iz ništa manje legendarnog kraljevstva Sabe caru Solomonu, koja se imala dogoditi negde u X veku pre nove ere, znamo zaista vrlo malo, ali jedno je izvesno: ova bi priča mogla da bude sećanje na uspostavljanje prvih trgovačkih veza između Arabije, a verovatno i Indije, sa Mediteranom. Ovakvi susreti nikada u istoriji nisu bili beznačajni. (Sledeći put kad se kod Evropljana probudi strast za začinima, mirisima i zlatom, otkriće Ameriku). Bilo kako bilo, caru Solomonu je trebalo mnogo tamjana: u Jerusalimu se osvećivao novopodignuti Hram.  „Sam kralj, kao i Leviti i sav narod, išao je ispred… paleći ogromnu količinu tamjana, sve dok čitav okolni vazduh nije bio ispunjen mirisom koji je izdaleka presretao ljude i bio pokazatelj Božijeg prisustva“, piše u Starinama (glava 8, poglavlje 4) Josif Flavije, slavni jevrejski letopisac. Po vrlo strogim Mojsijevim uputstvima, čist tamjan se palio u spoljašnjim delovima hrama, a u Svetinji nad svetinjama samo „mešavina mirisa“, među kojima su smirna i tamjan. Ova mešavina mirisa i sama je bila sveta  i osvećivala je sve i svakoga koga bi se dotakla.

Kraljica od Sabe, došavši da ispita nadaleko čuvenu Solomonovu mudrost, donela je na plećima svojih kamila mnogo zlata, dragog kamenja i tamjana. I otvorila put novim i novim karavanima, koji će već od Herodotovog doba, čak dva puta godišnje prenositi dragocenu robu narodima Mediterana. Ovi su je često skupo plaćali. Grami tamjana ponekad su vredeli kao zlato.

Suze iz Dofara

I tada i sada tamjan se sakupljao na isti način. Opisi sakupljanja tamjana koji potiču od  grčkog botaničara Teofrasta i rimskog prirodnjaka Plinija Starijeg, začuđujuće su aktuelni i danas. Dofar, malenu oblast arabijskog priobalja na granici današnjeg Omana i južnog Jemena (gde je možda nekada bilo gorepomenuto legendarno kraljevstvo i u kome raste tamjan najboljeg kvaliteta) jednom godišnje, od jula do septembra, zapljusne daleki odjek indijskih monsuna. Karif (Khareef), kako je u Dofaru poznat, čini da se suva kamena pustinja pretvori u zelene šume. Sa planina se ka moru slivaju potoci koji inače ne postoje,  a vrhovi planina prebivaju u gustoj, vlažnoj magli. Ta isparenja su tamjanu dovoljna. Najbolju smolu daju oni koji ostaju van dometa kiša, visoko na krečnjačkim stenama, u „maglenim oazama“. U vreme Karifa, dakle, sakupljači bi specijalnim noževima zagrebali koru drveta. Na tom mestu počela bi da se luči smola i nakon desetak dana kap bi dobila oblik velike blede suze. „Suze“ su se potom nosile u planinske pećine u kojima bi ostajale do zime. Što su suze bile veće, to su bile i dragocenije. Od jednog drveta moguće je sakupiti nekoliko kilograma tamjana godišnje. Plinije takođe navodi da je oko tri hiljade porodica imalo ekskluzivno i nasledno pravo da skuplja tamjan. Vrlo je verovatno da ga potomci tih porodica, bar u Dofaru, sakupljaju i danas…

 Tajna je u mirisu

U nauci je opisan, po čuvenom francuskom piscu nazvan, fenomen Prust. To je sposobnost mirisa da sponatno izazovu veoma živa, afektivna i često stara sećanja. Drugim rečima, dokazano je da mirisi zaista vraćaju uspomene. I ne samo to: mirisi prodiru do delova mozga zaduženih za osećanja (amigdala) i emotivno pamćenje.  Kada svesno želimo nešto da upamtimo, usmeravamo se prema detaljima i koristimo sva čula. Ali kada osetimo određeni miris, čak i ako ga ne identifikujemo, odmah se vraćamo u emotivno stanje u kome smo bili kada smo ga ranije osetili.

Oni koji se profesionalno bave mirisima i aromama moraju da nauče da „slušaju kroz nos“. A slušati znači biti prijemčiv, biti prazan. Kada „slušamo“ tamjan, čujemo molitvu.

Možda jednog dana neka nauka dokaže da smo u stanju da pamtimo i preko granica sopstvenog sećanja. Bilo bi vrlo zanimljivo u tom novom svetlu pogledati na priču o najpoznatijim božićnim poklonima na svetu: o zlatu, smirni i tamjanu. Postoji, doduše apokrifna, verzija priče jevanđelista Mateja po kojoj mudraci donose darove, ne sa istoka, već iz davnina (hebr. qedem znači i istok i staro doba) i to iz one iste pećine u kojoj ih je Adam ostavio. Što bi značilo, direktno iz Raja. Da li tamjan miriše na Raj, da li Raj miriše na tamjan?

U svakom slučaju, dok ne budemo sigurni, možemo ovog proleća da uživamo u mirisima javnih i tajnih vrtova, tih zemaljskih rajeva…

 

Obrazovanje grčko, ekstravagancija rimska

 

Aleksandar Veliki, jedini od svog imena dostojan titule koju nosi, bio je kritikovan od strane jednog od svojih učitelja, Leonide, da je neumeren pri spaljivanju tamjana i da takav luksuz može da dopusti sebi samo onaj koji poseduje te zemlje. Kada je osvojio Gazu, momak je poslao učitelju nekoliko tovara skupocene smole (500 talenata tamjana i 100 talenata smirne) uz savet da ne bi trebalo da bude više takav bednik u odnosu prema bogovima.

Kada su građani Rima mnogo godina kasnije sahranjivali svog velikog vosjkovođu, novog osvajača Atine, Kornelija Sulu, njegovu su statuu načinili od tamjana, skupljeg od zlata u tom trenutku, i cimeta, i spalili je zajedno sa telom diktatorovim na Marsovom trgu. Bila bi ovo samo još jedna od neukusnih rimskih ludorija da nije Plutarha koji se u „Slavnim ljudima antike“ i sam čudi neobičnom postupku diktatora Sule koji ne samo da je napustio presto i otišao da živi na selu, već je vlast ustupio „onima kojima je bio tiranin“, a ne svom odabranom nasledniku. Možda su ipak posmrtne počasti Suli bile više od uobičajene rimske ekstravagancije…

 

 

Autor: Tijana Mirković

 

Kako sprečiti prodiranje korova u baštu

Jedan od najvećih problema negovanog vrta je to što za jako kratko vreme može biti zakorovljen ukoliko se ne održava. Upravo to i jeste najznačajnija mera nege. Plevljenje trave i održavanje ivica.
Nadiranje korova može biti sa više strana: rasejavanjem semena, izbijanje trave iz delića rizoma koji su ostali od prethodnog plevljenja ili širenjem sa okolnih travnih površina.
Ove pojave se ne mogu sprečiti ali se znatno mogu ublažiti redovnim održavanjem pod čime podrazumevamo,  redovno plevljenje, održavanje ivica i šišanjem okolnih travnjaka kako nebi došlo do zrenja i rasejavanja semena.

Održavanje ivice vrta i sprečavanje širenja korova može se izvesti na puno načina o čemu smo već pisali.
Jedna od savremenih metoda je korišćenje agrotekstila.
Ova prostirka će fizički odvojiti baštu od travnjaka, što u kombinaciji sa malčiranjem može biti i veoma dekorativno.

Postavljanje agrotekstila nije komplikovano.
Ašovom se ubada zemlja na rubu bašte kako bi se  napravila brazda. Zatim se u tu brazdu pomoću štapića ili špaklice ugura obod agrotekstila a zatim se nagazi zemlja kako bi se zatvorila brazda.
Tridesetak santimetara dalje, paralelno sa ovom ivicom, pravi se još jedna brazda.
Tekstil se seče tako da desetak santimetara prelazi preko te brazde a zatim se postupak ukopavanja ivice ponavlja uz obavezno zatezanje.
Preko ove prostirke može se posuti malč od borove kore, iberlauf, ili rizla kako bi se zamaskirala a ivica bila naglašenija.
Trava neće dodirivati rub bašte a koren će teže prodirati na tu stranu.

Autor: Radivoje Bulatović
Dipl. Inž. šumarstava, oblast pejzažna arhitektura i hortikultura.

Održavanje

Ožiljavanje tuje u proleće

    Za ožiljavanje, razmnožavanje tuja, uzmu se grančice koje su oko 15-20 cm dužine. Gornji kraj treba da je zelenkast, tj. da je mekan ovogodišnji, a donji kraj reznice da je tvrd, tj. prošlogodišnji. Kada se seku-pravi se kosi rez da bi reznica povukla što više hormona, i obavezno treba skinuti listiće na donjem kraju, bar za 5 cm. Zatim se reznice, uvezane u snopove, umoče u hormon iza ožiljavanje korena i ostave preko noći da odstoje. Sutradan se postave u mešavinu peska i treseta, oko 40% pijeska i 60%treseta. Reznice treba da budu u umerenoj hladovini, nikako na prejakom suncu. Zalivanje treba da bude obilno i redovno, tj. ne treba dozvoliti zemlji da se osuši i savetuje se prskanje lišća sa što nežnijim mlazom vode. Za nekih mesec dana tuje će početi puštati koren, sve zavisi od uslova.

Sofija V.tuja

Godži krema za lice-recept

Lycium barbarum je anti-age bobičasto voće koje su još pre više od hiljadu godina uvrstili u svoju svakodnevnu ishranu budistički monasi Tibeta. Prema legendi, monasi koji su jeli godži, živeli su duže od onig koji nisu. Od tada ga zovu i biljkom besmrtnosti. Ovo voće je puno antioksidasa, nutrijenata, aminokiselina, polisaharida. Godži pripada istoj porodici biljaka kao i paradajiz i duvan. Voli dobro drenažnu zemlju-peskovitu i imaju korenski sistem koji odoleva sušnim periodima. Vole dosta sunca, imaju crven plod koji je slatko-gorkog ukusa i njegove bobice se jedu sveže urbane i  sušene.
Ova “biljka života” jača ceo organizam, čini ga mladim, uz naravno obavezno vođenje zdravog, fizički aktivnog, života.
Sprečava nastanak savremenih bolesti poput kancera i preporučuje se u izlečenju.  Smanjuje nivo šećera u krvi i lop holesterol. Uzima se po pola šake bobica dnevno i nema potrebe preterivati. Godži je prvi na listi voća, naročito crni godži, koje sadrži visok nivo C vitamina koji prirodno stvara kolagen, što štiti kožu i brzo je obnavlja. Zato, u kremi, godži je pokazao svoju ulogu u borbi protiv starenja kože i bora.

Kako napraviti dobru kremu za podmlađivanje sa godžijem?

Prvo potopite u destilovanu vodu šaku osušenih godži bobica i ostavite ih da nabubre preko noći.
Čaša sa bobicama pre toga mora da bude dezinfikovana alkoholom i prekrivena dezinfikovanom folijom. Sve što budete koristili mora da bude dezinfikovano.
Na pari se (šerpa u šerpi)  stavi prvo 4 kašike čistog, ekstra devičansko maslinovog ulja; zatim se doda 4 kašike ekstra devičanskog belog, kremastog kokosovog ulja i jedna puna kašika lanolina. Onda se sastruže 4 kašike običnog, pravog pčelinjeg voska. To se sve topi na pari, bez mešanja, i to je prva faza- masna, uljana faza.
Sada se radi vodena faza u blender. Stavite u blender 3 kašike Aloe Vera gela i Vaš ekstrakt godžija- čašu (naravno bez pulpe koja je ostala, samo tečnost) i dodate bilo koje esencijalno ulje – 10 kapi (eukaliptus, lavanda, itd. )
Uljanu smesu iz prve faze prelijete u posudu sa vatrostalnim staklom i sačekate dok se skroz ne ohladi.
Blender uključite na maksimalnu brzinu i polako dosipate uljanu smesu vodenoj u blenderu.
Na kraju ste dobili finu, belu kremastu strukturu za podmlađivanje lica i celog tela. Prirodno i jednostavno.

+ možete vodenoj fazi da dodate i jednu kašiku lekovitog đumbira koji je oljušten i sitno iseckan stajao dva do tri dana u tri kašike meda!

Sofija V.gooji

Čija seme

Skupo, egzotično još uvek, čija (Salvia hispanica) seme raste u Južnoj Americi i ono po čemu je poznato jeste po količini Omega 3 masnih kiselina i drugog nutritivnog sastava. Sadrži vitamine: A, B1, B2, B3, B9, manje C i E, zatim minerale:  pre svega magnezijum i to u velikim količinama, fosfor, kalcijum (više od mleka!), gvožđe (više od blitve i spanaća) i cink.  U kombinaciji sa limunom, medom i đumbirom rešavate se svih virusa i bakterija, prehlada. cija (1)

Kus-kus zdrava hrana

Ove hranljive granule durum pšenice, od sušenog griz-testa, predstavljaju kus kus-jelo poreklom iz Afrike. Već se dugo koristi u kuhinji praktično celog sveta i često je najomiljenije jelo spremano uz povrće, piletinu i drugo. Vrlo je jednostavan za oblikovanje i kuva se na pari. Brzinski ga možete skuvati sa malo vode. Dodate jednu manju šolju kus kusa u šolju vode i uz mešanje čekajte da kus kus nabubri, upije vodu. Na Bliskom Istoku ga redovno jedu uz obavezan dodatak karija. Dobar je za svaku ishranu (dijetu) i mršavljenje jer ne sadrži puno kalorija (ima manje kalorija od griza), a pritom ima više proteina i odličan je nakon vežbanja i treninga radi građenja enzima i predstavlja odličan izvor selena koji štiti krvne sudove. Možete pronaći puno recepata za kus-kus, a mi Vam preporučujemo da ga pomešate sa iseckanim maslinama ili krastavcem, zelenom salatom, graškom i ajvarom.

Sofija Vojvodićkuskus-rucak