Avala Green Life

Koliko je važno da u današnjem vremenu budemo istrajniji, brži, efektivniji u borbi za više zelenila, prava građana, trudnica, izbeglica, kvalitetniju hranu, čiste, nezagađene vode i prirodu, govore svakodnevne činjenice koje se dešavaju- pola medijski propraćeno, pola zataškano.
Ali čak i kada male organizacije-timovi ljudi rade svoj posao, on, iznova i iznova, kao da je uzaludan. Primer je Avala green life organizacija koja uporno čisti smeće, koje uporno pojedini ljudi nastavljaju da bacaju. Da li ima poente boriti se kad je problem u ljudima koji ne vide problem.
Dižite svest, delite, radite, da dobrih primera bude VIŠE, a da država uposli više onih koji će boriti i predstavljati zakon.

Početna

Baštenske kolonije

Pravljenje baštenske kolonije (Colonial (vegetable) gardens) je u cilju smanjenja novog siromaštva 21. veka i sve više zemalja pronalazi da je stvaranje kolonijalnog baštovanstva odlično socijalno rešenje za budućnost i smanjenje stope siromašnih, kao i za podsticanje ljudi na timski, zajednički rad i doprinos. Ova praksa je počela da bude uobičajena u viktorijanskoj eri u Evropi i od tad se praktikuje najviše u ruralnim sredinama ali i danas se sve više približava novom ruhu i gradu. Ono što se najviše i najlakše može gajiti jesu: luk, šargarepa, kupusi, začinsko bilje i naravno razno cveće, a ako postoji mogućnost za veću brigu, možemo listi dodati i paradajiz i krastavac. Povrće i druge biljke sade se najčešće u izdignute leje daskama ili ciglama i po principu “uradi sam”- mini i većim staklenicima i plastenicima. Ograda može da bude drvena ili ako su bašte bliže gradu- žičana, ili dekorativna- od šimšira na primer. Pošto je u gradu manjak mesta, iako za ovakve stvari mogućnost dobitka mesta ne treba da bude problem, bašte se prave u izdignute leje u bar dva dugačka reda sa uskom stazom između njih. Najlakše je saditi ono oko čega ne treba puno brige, poput začinskog bilja, ali za zdravlje možemo posaditi žbunasto voće poput aronije, godžija i kupine.  Od začinskog bilja najčešće se sadi žalfija u kolonijanom baštovanstvu i druge biljke za pravljenje čaja- nanu, matičnjak i dr. Mini bašte u gradu mogu baš da budu upečatljive i prelepe za oko i pre svega korisne za društvo i lokalnu zajednicu. Mogu bukvalno da se “ubace” u parkove i parkiće iza zgrada u odvojene delove sa ogradom od žbunja (šimšira) i da zamene zapuštene urbane džepove, loše održavane zelene površine kojih u našim gradovima ima podosta. Od cveća mogu da se poseju mirisna noćna frajla, kosmos, kao i da se posade prolećne lukovice, poput gladiola, irisa, narcisa i dr. Najvažniji je praktičan i unosan rad zajednice koja će uživati negovanjem svoje zajedničke baštenske kolonije. Time će mesto proizvoditi i koristiti na više strana plodove svog rada. To mogu biti i razni kupusi, rotkvice, grašak, za šta god poželimo da izdvojimo vreme. Time se jačaju odnosi koji su veoma oslabili, jačamo timski duh i rad i zajedno se borimo protiv zajedničkog problema- siromaštva.

Sofija Vojvodić

Dizanje svesti

Dok je u svetu trend da svakim danom civilizacija ide korak po korak bliže povratku prirodi uvođenjem zakona o potrebnim načinima za održiv, ekološki okrenut sistem čovekove sredine, mi i dalje stojimo u jednom mestu. Ono što je zabrinjavajuće je to što ljudi mnogo pričaju i mnogo obećavaju ali retko kad ispune, istraju do kraja, radi postizanja cilja unapređenja naše ekologije i stvaranja jedne savremene, zdrave, održive životne sredine koja misli na sutra. Ljudi kada vide fotografije na televiziji i internetu često uzviknu :“ Pa zar je moguće da ja ovde živim? Da li je ovo stvarno moj grad? Kakva nam je ovo država?“ A pritom zaboravljamo da svaki pojedinac čini tu državu koja baca smeće ne izlazeći iz kola na ivicu puta, da bacamo opuške kroz prozor iz svoje sobe nama samima ispod prozora solitera, da bacamo šut od gradnje u reku, da stari namešaj bacamo u šumu, svaki, svaki dan. Greh je baciti otpad u prirodu ali isto tako, greh je i ćutati o tome jer prećutno odobravamo takve postupke svojih komšija.  To je horor o kojem se ne dovoljno priča, koji se ne sankcioniše, koji se ne rešava. Lovci podno Avale odstreljuju divljač ostavljajući na licu mesta patrone od lovačkih pušaka i jednostavno odu, prosto odu. I sigurno nećemo poverovati u to kako se šume održavaju dobro ili kako je pravilan odnos pošumljavanja sa sečom ili kako nam je jednak odnos ubijajanja i gajenja životinja. Apsolutno sve je prekrečeno mitom i korupcijom u svim mogućim oblastima u našoj zemlji, a ljudi, „oguglali“, naviknuti na sve to, postaju i sami počinioci zlodela. Samim time što ćute i ne rade ništa povodom boljitka. Zašto inteligencija sa vrha neće da značajnije promoviše neminovnost većeg održavanja i gajenja šuma?  Manje od 29 % Srbije je pokriveno šumama. Verovatno mnogo manje nego što zvanično piše. Parkovi su inače zapostavljeni, jako neuređeni, samo ispred glavnih zgrada koje nešto simbolizuju ozelenjavaju, pa opet, ništa posebno i poprilično jednolično i jednostavno, pa se još i smanjuju betonom i pločama. Više nema “Cvetnog trga”, sad ga možemo samo nazivati “Beton trg”, jer to je sve što on predstavlja. Cveće koje se jedva vidi na tom je zatvoreno u staklene “vitrine” “Beton Trga”.

Moramo menjati svoj odnos prema takvim stvarima. Svako od nas treba da digne glas ili svojim radom doprinese da životnu sredinu koju smo nasledili od svojih predaka, ista takva bude predata u ruke budućih generacija.

 

 


Sofija Vojvodić

Zakon o obaveznim zelenim krovovima!

Održiva životna sredina je pojam u svetu koji je odavno jedna od najvažnijih oblasti koja se bavi načinom upravljanja životnom sredinom u velikim, bolje razvijenim, prenaseljenim zemljama. Ključna reč ove oblasti je promena i sagledavanje nedostataka prethodnih modela razvoja; pre svega, zapostavljanja pitanja zaštite životne sredine i loše odnošenje prema budućnosti čovekovoj. Pod “održivim razvojem” životne sredine podrazumeva se pronalaženje jednog koncepta dugoročne perspektive opstanka i napretka čovečanstva. Pri toj promeni predhodnog neodrživog i nepravilnog, zapostavljenog, primitivnog stanja čovekove sredine, države koje su odavno krenule u promenu racionalnog korišćenja resursa, socijalne pravde, promenile su samim tim ljudsku svest o tome koliko su problemi životne sredine uistinu globalnih razmera.
Kao primer širenja te svesti možemo navesti jedan od osnovnih principa u šumarstvu, koji glasi: “Ne obarati tokom godine više stabala nego što ih priroda može stvoriti.” Tako treba da se nižu dalji principi: “Ne bacaj samom sebi smeće u reku; napravi sa komšijama zajedničku bašticu ispred zgrade”, “recikliraj”, “Ono što si uzeo od zelene površine betonom, ti vrati zelenim zidom ili zelenim krovom” itd. I baš o tom zadnjem principu želimo da najviše govorimo sada, jer se masovno gradi i mnogo oduzima prirodnog.
Tako u Francuskoj, u Parizu, zeleni krovovi i zeleni zidovi su pronašli mesto na vrhu koncepta o održivom razvoju životne sredine.
Francuska nastavlja da pravi zelenilo “na” i “po” zgradama… čak su i ventilacioni sistem Ajfelovog tornja ozelenili, i druge ventilatore širom Pariza su počeli da prave u obliku drveta. Pošto su Francuzi uvideli među prvima značaj flore za ekosistem, grejanje, hlađenje, izolaciju i mnogo toga drugog, uveli su zakon u martu 2014. g. o ekološkom uticaju u urbanim centrima koji nalaže svakoj novoj komercijalnoj zgradi u Francuskoj da ispuni zakonsku obavezu, kao uslov: “krov mora biti barem delimično prekriven zelenilom ili solarnim panelima i biljkama.” Ekološki aktivisti su se prvobitno zalagali za to da pokrivenost zelenilom na krovovima bude 100% zelena, ali vlada je ograničila pokrivenost samo na komercijalne zgrade. Pošto ih ima koliko i stambenih, i ovo je sasvim zadovoljavajuće, a verujemo da će u roku od pet godina ozelenjavanje zgrada biti prošireno na sve krovove. U pokušaju da se umanji buka, prašina i zagađenje pre svega, i dobije prirodna izolacija, treba da se (samo na početku) uloži dosta novca, iako što većom primenom cena opada, ali, gledajući na duge staze i šta nam sve priroda obezbedi time, nema ni pogovora da se tako nešto ne uradi apsolutno u svim gradovima sveta.

Autor: Sofija Vojvodić

Od reciklažnih materijala napravite kuću!!

Zaista je fascinantno i zanimljivo, a opet tako blisko i jednostavno to, od čega sve možemo da napravimo sebi kuću, bilo za odmor ili stalan dom. To ne moraju biti samo blokovi i cigle, već i automobilske gume, seno i blato, pivske i vinske flaše, kvalitetnije limenke, ili da cela kuća bude transportni kontejner (što veliki šleperi voze).
Sav taj “otpadni” materijal može da se iskoristi i da bude čak otporniji i bolji materijal od blokova, koji su napravljenih od šljake. Mnogo almunijuma i stakla ode u đubre, umesto da se reciklira za pametnije stvari, kao što je ovo.
Baš od automobilskih guma zidovi su neverovatno jaki i pružaju odličnu izolaciju i obavezno se koriste za -eko- domove. Takav zid od guma se naravno obloži najjeftinijim, a najprirodnijim i praistorijskim “malterom” – od gline, peska, vode i sena; na engleskom – cob (cob foundation). Umesto od guma, zid može da se napravi od pravougaonog plasta sena, koje se raspoređuje izeđu greda i posle obloži već pomenutim starim malterom. Tako opet dobijamo zid koji diše, ekonomičnu kuću koja je  stabilna i pre svega eko, prirodna, zdrava kuća za život! Kuće od stakla, ili tačnije pivskih i vinskih flaša, daje zanimljivu teksturu, kolorit i uvek prozračan prostor unutrašnjosti kuće. Zamislite samo koliko je to profitabilno i koliko planovi mogu biti jednostavna rešenja.

U koliko želite još informacija o pravljenju ovih eko održivih, prirodnih kuća od reciklažnih i prirodnih materijala, napišite u komentaru, ispod!
Živite zdravo i u skladu sa prirodom. Menjajmo svet i koncepte za život!


Ekološki motori na vodonik

MAZDA
Japanska fabrika već dugo eksperimentiše s rotacionim (vankel) motorom na vodonik. Prva “Mazda” s tom vrstom pogona, tip HR-X, nastala je još 1991. godine. Ređali su se koncepti HR-X II (1993), “kapela kargo” (1995), “RX-8 hidrogen RE” (2003) i “premasi hidrogen RE hibrid”. Dve i po godine nakon lansiranja na Salonu automobila u Tokiju, RX-8 s pogonom na vodonik postao je službeno (ili bolje rečeno promotivno) vozilo nekoliko vladinih agencija i državnih firmi. Tako je ušao u istoriju kao prva “Mazda” sa ovom vrstom pogona u svakodnevnoj upotrebi, ali ozbiljna komercijalizacija tek treba da se desi sa stupanjem “premasija” na scenu.

Prototip je prikazan pre nešto više od dve godine. Osnovna razlika u odnosu na sve dosadašnje “Mazde” s pogonom na vodonik je prilagođenost porodičnoj i poslovnoj upotrebi, kao i primena hibridne tehnologije. “Premasi” ima veliku jednozapreminsku karoseriju s pet sedišta, što je omogućilo više manevarskog prostora za japanske inženjere koji su želeli da dodatno unaprede pogon i prilagode ga trenutnim uslovima eksploatacije. Zbog malog broja mesta za dopunu vodonika odlučeno je da se primeni “dual-fjuel” sistem koji omogućava da se motor sa unutrašnjim sagorevanjem pokreće i uz pomoć bezolovnog benzina. “Mazdini” stručnjaci najavljuju da će uskoro početi da rade i na kombinaciji vodonika i evrodizela, a očekuje se i korišćenje bioetanola.

dopuna vodonika u automobil
EFIKASNA KOMBINACIJA
Višenamenski (MPV) model koji se u Evropi prodaje kao “mazda 5”, ponudio je dovoljno prostora da se pored dva rezervoara za gorivo ugradi i velika baterija za “skladištenje” električne energije. Uz ekološke postojao je još jedan bitan razlog za primenu hibridne tehnologije. Dosadašnji rotacioni motori s pogonom na vodonik imali su problem s lošim sagorevanjem na niskom broju obrtaja, samim tim nisu imali ni adekvatan učinak u takvom režimu rada. U kombinaciji s elektropogonom, koji nudi praktično ravnu “krivu” obrtnog momenta, ta mana je prevaziđena. Ujedno je povećana i autonomija na 200 kilometara (s punim rezervoarom vodonika), što je tačno dva puta više od onoga što je mogao “RX-8 hidrogen RE”.

IZBACUJE VODU
Hibridni sistem funkcioniše po dobro poznatom principu. U konkretnom slučaju glavne komponente su rotacioni “dual-fjuel” motor, generator, inverter i elektromotor. Kad god to prilike i napunjenost litijum-jonske baterije dozvoljavaju automobil se kreće isključivo na električni pogon i na taj način štedi gorivo (vodonik i alternativni bezolovni benzin). Druga krajnost su nagla ubrzanja ili kretanje velikim brzinama na autoputevima kada se koriste svi raspoloživi resursi – odnosno ukupna snaga motora s unutrašnjim sagorevanjem, generatora i akumulatora. “Mazdina” ideja se, dakle, ne razlikuje previše od rešenja drugih proizvođača osim u pogonu na vodonik (H2), prilikom čijeg sagorevanja se ne emituje ugljendioksid. Naprotiv, njegova “štetna” emisija je voda (H2O).
Tu se, međutim, ne završava priča o naprednim tehnologijama i brizi japanske fabrike za životnu sredinu. Na “mazdi premasi hidrogen RE hibrid”, odnosno prototipu koji će bez većih izmena uskoro prerasti u serijski model, korišćeni su “biotek” materijali za oblaganje enterijera kao i “bamper-to-bamper” sistem reciklaže (uz pomoć CCD senzora prilikom sortiranja samlevene plastike odstranjuje se čak 98,5 odsto boje koja je korišćena na branicima). Bioplastika i materijali na sedištima i unutrašnjim delovima vrata znatno su otporniji na habanje, uticaj otvorenog plamena i vode. “Mazda” se uključila u projekt na kome zajednički rade univerzitet i uprava Hirošime, konzorcijum zainteresovanih firmi, kao i ministarstva ekonomije, trgovine i industrije Japana. Ekološka priča zaokružena je primenom “Danlopovih” ENASAVE pneumatika, dimenzija 195/65 R15, u čijoj proizvodnji nije korišćena nafta.

helikopter na vodonik
– Poleteo je i helikopter na vodonik

Fluorisana voda nas drži u letargiji

Većina građana ne vidi ništa loše u tome što se pijaćoj i stonoj (kiseloj) vodi dodaju fluoridi. Odavno vlada ubeđenje da fluor štiti zube od karijesa ali je to mišljenje nepravilno.
Zapravo fluor je koristan u vrlo malim količinama kod dece kada rastu zubi ali po završetku tog procesa nema nikakvu funkciju osim da služi kao sedativ širokih narodnih masa.
Fluoridi su se za vreme Drugog svetskog rata koristili u logorima kako bi se veliki broj ljudi držao u ravnodušnosti i pored svih grozota koje su se tamo viđale. Na taj način se broj stražara mogao smanjiti a pobuna među logorašima gotovo da nije ni bilo.
Američki stručnjaci za javno zdravlje upozoravaju da je fluor naj zazlužniji što njihov narod postaje sve bolesniji, ravnodušniji i zaglupljeniji.

Realnost je da je fluor uništava imuni sistem, doprinosi kalcifikaciji mekih tkiva, i to je uzrok stomatološke fluoroze kod dece.
Da li ste ikada videli one ružne bele, žute ili braon pege na zubima dece?
Da li ste se ikada zapitali šta su?
Da li ste se ikada zapitali „zašto sam toliko letargičan“ ili „zašto zaboravljam bitne stvari“?
To se sve dešava zbog fluorisanja vode. Kako navode stručnjaci, fluorisanje je najveća prevara naroda u prošlom i ovom veku.

Prema domaćem zakonu voda iz vodovoda može sadržati 0,5mg fluorida a u vanrednim situacijama i 2mg/l.
To u prevodu znači da se narodu može davati otrovni sedativ kroz vodu kako bi se široke narodne mase držale pod kontrolom a u slučaju većih pobuna, može se podići koncentracija fluora kako bi se narodni bes lakše kontrolisao.
U flaširanim vodama dozvoljena je nešto veća koncentracija ove opasne materije pa se na primer u vodi “Bi aqua” nalazi 0,35mg (F−) a u vodi „KNjAZ MILOŠ“ 1,3 (F−).

Resursni centar, objavio je listu od 10 velikih zdravstvenih opasnosti zbog unošenja fluorida u organizam:

1. Fluor remeti sintezu kolagena i dovodi do sloma kolagena kod kostiju, tetiva, mišića, kože, hrskavice, pluća, bubrega i traheja.

2. Fluor podstiče stvaranje granula i potrošnju kiseonika u belim krvnim ćelijama.

3. Fluor iscrpljuje rezerve energije i sposobnost belih krvnih zrnaca da pravilno uništi strano telo procesom fagocitoze. Čak i mikro-molarne količine fluorida, ispod 1 ppm, može ozbiljno pritisnuti sposobnost belih krvnih ćelija koje uništavaju patogene agense.

4. Fluor zbunjuje imuni sistem i izaziva ga da napadne svoje telo umesto tkiva tumora i povećava mogućnost rasta od raka.

5. Fluor sprečava stvaranje antitela u krvi.

6. Fluor smanjuje aktivnost štitne žlezde.

7. Fluor ima destruktivan efekat na različitim tkivima u telu.

8. Fluor podstiče razvoj raka kostiju.

9. Fluoridi izazivaju preuranjeno starenje ljudskog tela.

10. Fluor tablete, tečnosti za ispiranje usta i paste za zube kod dece su izuzetno opasni za biološki razvoj, životni vek i opšte zdravstveno stanje.

Kodeks alimentarius

SAOPŠTENjE ZA JAVNOST O POVEZANOSTI STANDARDA HACCP (HACCP) SA KODEKSOM ALIMENTARIUSOM
Do 1. juna 2011. godine svi proizvođači hrane u Srbiji moraju da imaju standard HACCP (NASSR – Hazard Analysis and Critical Control Points) i da se pridržavaju ovog uputstva u procesu proizvodnje svih proizvoda namenjenih ishrani stanovnika i proizvodnji mesa i proizvoda namenjenih ishrani stanovnika.
Zbog mnoštva zahteva upućenih Ekološkom pokretu za objašnjenjem u kakvoj je vezi navedeni standard sa zloglasnim i monstruoznim Kodeksom alimentariusom, navodimo očigledne primere.
Samostalne ugostiteljske radionice tipa pekare, buregdžinice ili picerije moraće takođe da imaju ovaj standard koji je zamišljen da ,,poveća bezbednost“ u proizvodnji hrane. Za piceriju, na pr. je nametnuta obaveza da moraju kupovati kečap i šunkaricu za picu samo od proizvođača koji takođe imaju navedeni standard za proizvodnju kečapa i šunkarice. Oni taj standard mogu opet dobiti samo ako kupuju kečap od proizvođača koji imaju standard za proizvodnju kečapa sa dozvoljenim i opasnim aditivima i meso sa farme stoke koja je obezbedila isti predviđeni standard za uzgoj stoke za ljudsku ishranu. Ali po tom standardu za uzgoj stoke za ljudsku ishranu obavezna je ,,preventivna“(!) primena antibiotika, veštačkog goveđeg hormona rasta, i stočna hrana pripremljena u mešaonama stočne hrane koje takođe za proizvodnju hrane moraju imati isti standard. Proizvodnja stočne hrane takođe je obuhvaćena standardom HACCP koji u toj oblasti dozvoljava upotrebu poljoprivrednih kultura koje su genetski modifikovane (soja, kukuruz itd). Proizvođači poljoprivrednih kultura takođe moraju imati ovaj standard za proizvodnju hrane, bilo za ljude ili stočnu ishranu. Za njihovu poljoprivrednu proizvodnju po Kodeksu alimentariusu je dozvoljena proizvodnja GMO (genetski modifikovanih organizama) uz zaštitu tih kultura tokom vegetacije sa najtoksičnijim pesticidima koji su svojevremeno pre više decenija bili zabranjeni zbog toksičnosti i maligniteta (DDT, lindan, malation i dr.)
Tome treba dodati i OBAVEZU zračenja svih konzervisanih namirnica radi navodne sterilizacije, a sve radi profita da bi namirnice duže stajale na rafovima marketa i robnih kuća.
Tako usaglašeni domaći propisi i pravilnici sa najmonstruoznijim pravilnikom o ,,bezbednosti hrane“, na mala vrata (protivustavno i nezakonito), predstavljaju nadgrobni spomenik poljoprivrednoj i stočarskoj proizvodnji u Srbiji i početak genocida stanovništva na ovim prostorima.
Zakonom će biti zabranjena DOMAĆA proizvodnja (posebno prodaja) svih namirnica namenjenih ljudskoj ishrani, neće više biti domaćeg sira, kajmaka, brašna, jaja kokošaka sa salaša i iz domaćeg dvorišta, nego samo od onih proizvođača koji imaju ovaj standard i živinskih farmi koje će koke nosilje hraniti hranom koja sadrži čak i motorna ulja kao u Evropi, bogatom dioksinom i drugim opasnim hemijskim jedinjenjima.
Neće se više smeti proizvoditi narodni lekovi, lekovite trave i čajevi, ( beli luk i nana), domaća rakija, vitamini i minerali bez licence, jer su svi proglašeni za lekove ili otrove koji će se smeti proizvoditi samo od licenciranih proizvođača. Licenca za proizvodnju navedenih proizvoda će se plaćati u vrednosti od 120.000 do 500.000 engleskih funti(!) koje bi naši proizvođači morali platiti monstruoznim kreatorima još monstruoznijeg Kodeksa alimentariusa.
Komunalna policija i inspekcija će morati progoniti svakog seljaka za svaki struk zasađenog belog luka, bosiljka ili litre rakije, kao što se sada progone nelegalni prodavci (proizvođači) piratskih CD-a sa filmovima, zabavnom ili narodnom muzikom, jer bi država bila na to primorana međunarodnim ugovorima.
Licence će zbog visine cene moći platiti samo one farmaceutske industrije koje su svojevremeno još Hitlera snabdevale smrtonosnim gasom ciklonom B za ubijanje logoraša u gasnim komorama, a danas snabdevaju svet, pa i Srbiju sa vakcinama koje nam ubijaju decu i stanovništvio uz pomoć korumpiranih ministara zdravlja. Ta zločinačka farmaceutska industrija je od tada samo ime promenila, ne i način trovanja ljudske populacije i zločinački naum smanjenja broja ljudske civilizacije genocidom, danas se ne zove više I.G. Farben, nego rade pod imenom današnjih multinacionalnih kompanija.
Zvanična dnevna količina hrane za čoveka je smanjena na 75% potrebnih hranljivih materija što će problem gladnih na svetu još više aktuelizovati, a problem gladi rešiti izgladnjivanjem siromašnih i usmrćivanjem glađu.
Kada se sagledaju sva uslovljavanja proizvodnje, prerade i doziranja prehrambenih namirnica, od njive do trpeze, tek tada se može steći prava slika o monstruoznosti plana smanjenja broja ljudske civilizacije kroz apsolutnu kontrolu proizvodnje i doziranje hrane za čovečanstvo.
Zapamtite ovo, jer Ekološki pokret Novog Sada zna tačno šta treba preduzeti.