Zabavni park

Park zabave (amusement park) i tematski park (theme park ) su pojmovi za grupu velikih objekata, sklopa različitih atrakcija u svrhu zabave velikog broja ljudi.
Park zabave je mnogo opremljeniji nego obični gradski park ili igralište, najčešće sadrži atrakcije koje privlače decu, tinejđere i odrasle.

Tematski park se razlikuje od zabavnog parka. On sadrži područja sa različitim celinama, namenjena da ispričaju određene bajke (priče).  Ideja je da sredina bude tako dizajnirana da arhitektura, ozelenjavanje, priče, objekti i čak hrana podržavaju određenu temu.
Originalni tematski park je “diznilend”.

Parkovi zabave su se u evropi razvili  vezom ringišpila i vrtova odmora koji su formirani za rekreaciju posetilaca.
Većina parkova zabave imaju fiksnu lokaciju, za razliku od putujućih  vašarišta i karnevala koji se lociraju privremeno.
Zabavni parkovi su se razvili iz parkova odmora koji su naročito postali popularni na početku industrijske revolucije kao područje gde je moguće pobeći iz “grozne” urbane sredine

Parkovi odmora, zadovoljstva (Pleasure gardens)

Park odmora je najčešće vrt koji je otvoren za javnu rekreaciju. Oni su različiti od ostalih javnih parkova pošto sadrže razonodu pored zelenila; koncertne hale, gazebe, ringišpil, zoo vrt ili menažeriju.

Menažerija, Versaj za vreme Luja XIV

Menažerije su vezane za aristokrate ili za dvor i smeštene su u parku. Treba ih razlikovati od kasnijih zooloških vrtova pošto su ih finansirali i vlasnici su bili aristokrate čija primarna namera nije bila nauka i edukacija.
Aristokrate su želele da ilustruju svoju snagu i bogastvo, pošto egzotične životinje nisu bile uobičajne, teško ih je bilo nabaviti i veoma su skupe za održavanje.

Sav taj hmelj

Kratka biografija jedne od strateški najznačajnijih svetskih biljaka

 

Kada je na blogu Bele kuće, sada već davne 2012. godine, osvanula simpatična i na prvi pogled bezazlena vest da je Barak Obama kupio set za kućno pravljenje piva i instalirao ga u kuhinji svoje (bele) kuće, bilo je jasno da je elitističko-snobovski model vinskih rituala prilično potrošen i da se povlači pred nadolazećom plimom demokratske i populističke kulture piva. White House Honey Ale na jedan posredan način oživljava staru debatu pivo ili vino čije je seme začeto valjda još u starom Egiptu u kome je vino bilo rezervisano za elitu i posebne prilike dok je pivo smatrano hranom, „tečnim hlebom“, koji je bio dostupan i u kome su podjednako uživali robovi i slobodni ljudi. No, pored toga što promoviše američkog predsednika kao običnog čoveka koji živi „kao sav normalan svet“, svetlo pivo Bele kuće promoviše i jedan relativno nov (bar nama u Srbiji) trend i novu debatu: domaće (homemade), personalizovano i lokalno nasuprot industrijskom, otuđenom od prirode i globalnom. Poslednju deceniju u svetu tako obeležava i bum kućnih, kraft piva, zahvaljujući kojima smo se, ako ništa drugo, podsetili da se pivo pravi od ječma, vode, kvasca i hmelja. I već vekovima unazad – ničeg drugog.

 

Hmelj naš nasušni

S obzirom da tragove proizvodnje piva nalazimo još u praistoriji, hmelj je relativno nov dodatak piću koje su Rimljani smatrali prilično jadnom zamenom za vino, koje kuvaju narodi na severu gde vinova loza ne raste. U Nemačkoj, Skandinaviji, na Britanskim ostrvima piće od kuvanog ječmenog ili pšeničnog slada začinjavano je aromatičnim i gorkim travama: jagorčevinom, hajdučkom travom, klekom ili pelenom. Naravno, najtraženiji začini bili su oni koji su pojačavali osećaj opijenosti, a među najkontroverznijim su svakako otrovna bunika i gljiva crvena muhara (amanita muscaria). (Navodno su Vikinzi otkrili ovu poslednju kao idealno sredstvo za dovođenje u željeno stanje potpune mahnitosti pred polazak u bitku).

Pretpostavlja se da su tokom sedmog veka slovenski ratni zarobljenici sa Volge doneli u Bavarsku jedinstvenu biljku koja će od tada do danas postati nezamenljiv začin za pivo. Prvi podaci o zasadima hmelja potiču iz 736. godine iz oblasti Halertau u Nemačkoj. Vest se širila, za rani srednji vek, munjevitom brzinom: trideset godina kasnije hmelj se uzgaja u čuvenom i uticajnom manastiru Sankt Galen u Švajcarskoj, a 768. krasi vrtove Pipina Malog, oca Karla Velikog. Prvi dokument koji nedvosmisleno povezuje pivo i hmelj potiče iz 822. godine: benediktinski opat u tipiku manastira navodi i odredbe o prikupljanju dovoljnih količina hmelja za proizvodnju piva. Manastir svetog Galena za vrlo kratko vreme postao je prva i najveća srednjovekovna pivara. Proizvodnja se proširila i na druge manastire, podjednako muške i ženske. (U Nemačkoj su inače žene kuvale pivo). Monasi su vrlo brzo shvatili da, ako je pivo dovoljno jako i od najboljih sastojaka, ne samo da gasi žeđ već je i vrlo hranljivo, što je duge posne dane činilo znatno podnošljivijim. Osim toga, još od vremena starih Grka poznata su izvesna medicinska svojstva hmelja: njegove glandule imaju blago narkotičko, anestetičko i sedativno dejstvo, leče nesanicu, pojačavaju apetit i – umiruju seksualnu žudnju. Modernim jezikom rečeno, all in one…

Priča o pivu i hmelju, sjedinjenim tada za sva vremena, širila se logično i brzo: manastiri su pravili više piva nego što im treba, vremenom su postajali sve veštiji, viškove su delili uz hleb i konačište siromašnima, putnicima namernicima, hodočasnicima. Kao najučeniji ljudi svoga doba, proizvodnju piva nisu prepuštali slučaju – tražili su najbolje recepte, eksperimentisali i ostavljali zapise o rezultatima U XI veku Hildegard fon Bingen, monahinja benediktinskog reda, savetnica Fridriha Barbarose, lekarka i naučnica, u knjizi Physica sacra daje detaljan opis značaja hmelja za očuvanje piva i zdravlje ljudi. Ovom potonjem i sama je posvedočila – redovno je pila pivo i poživela 81 godinu, što je za ono vreme začuđujuće dugo. Komercijalno uzgajanje hmelja u severnoj Nemačkoj započelo je u XII ili XIII veku, a prvi dokaz o začinjavanju piva hmeljom u Engleskoj potiče iz 1412. godine. Početkom XVIII veka engleski parlament je zabranio da se u pivo za gorčinu dodaje bilo šta osim hmelja. Dakle, tajna dobrog piva je u hmelju. Ali, šta je hmelj i zašto je toliko važan?

 

Hmelj nije žitarica

Hmelj je višegodišnja biljka umerenih pojaseva Evroazije i Severne Amerike. Pripada maloj, ali čuvenoj porodici hemp biljaka – Cannabaceae. (Manje-više, hmelj je njen jedini zakonski prihvaćen član). On je zeljasta penjačica koja raste preko 7 metara uvijajući se oko stabla ili druge potpore u pravcu kazaljke na satu i prijanjajući uz nju sitnim, oštrim dlačicama poput čekinja. Upravo ovoj svojoj navici duguje ime: Rimljani su, naime, potpuno pogrešno verovali da hmelj sisa život iz drveta-domaćina uz koji se penje, pa su ga prozvali humulus lupulus, tj. vučić (mali vuk). (Ovo je bilo očigledno najpribližnije jer će jedini srpski internacionalizam – vampir, osvojiti svet tek u 18. veku). Hmelj je dvodoma biljka. Ženski cvetovi se razvijaju u čvrstu formaciju nalik šišarkama. Muške biljke i cvetovi nepoželjni su u zasadima. Listovi su paralelni i zrakasti. Rađa dugo – dvadeset i više godina. Cvetovi–šišarke hmelja sadrže esencijalna ulja i žućkastu, smolastu supstancu – lupulin koji se sastoji od lupulona i humulona. Alfa kiseline, glavni sastojak lupulona, koje se izomerizuju tokom kuvanja, daju pivu taj željeni gorkast ukus. Osim ukusa, hmelj, kao što je Hildegard fon Bingen pretpostavila, ima antibakterijska svojstva koja sprečavaju kvarenje, kao i znatan uticaj na stabilnost pene. Najveći procenat hmelja, da bi se što duže održala, sadrže IPA (Indian Pale Ale) piva, koja su Englezi svojevremeno slali u Indiju. I fenomenalna su.

Najveći proizvođači hmelja danas su, naravno, SAD i Nemačka. Na listi prvih deset su i Češka, Slovenija, Poljska, čak i Albanija. Što se Srbije, pak, tiče, velika je šteta što pre sto godina nije bilo ovakvih lista. Jer da je bilo, bili bismo među prvih pet. A danas Srbija hmelj uvozi. Pošto smo na odgovarajućoj geografskoj širini i imamo zemlju na kojoj uspeva krompir (a takva je idealna za hmelj), znači da izgleda opet nismo imali sreće…

 

Iz Bačkog Petrovca u svet, i obrnuto

Hmelj je na naše prostore doneo 1770. godine grof Andrej Hadik, feldmaršal na dvoru Marije Terezije, i posadio ga na svom imanju u Futogu. Kako navodi prof.dr Jan Kišgeci, akademik, hmelj je u „zlatno doba“ pokrivao čak deset hiljada hektara vojvođanske ravnice. Centar prerade bio je u Bačkom Petrovcu, gde se hmelj dorađivao, pakovao i onda prodavao svim jugoslovenskim pivarama, a preko 50 procenata roda se izvozilo. U periodu između 1905. i 1925. godine tradicionalna, aromatična sorta Bačka izvozila se najviše u Ameriku i Nemačku (sic!) i „korišćena je za spravljanje visokokvalitetnih svetskih piva“ (v. prof. dr Jan Kišgeci, „Hmeljarski magacini u Bačkom Petrovcu“, Iz istorije poljoprivrede, sv. 1, 2010). Ali, avaj! Do kraja dvadesetih godina iz Amerike se svetom proširila pošast ekonomske krize. Povrh toga, SAD su uvele prohibiciju. Godine 1927. kupaca u Bačkom Petrovcu nije bilo. U međuvremenu, ljudi su podizali vrlo skupe zasade, podizali zgrade za preradu hmelja, uzimali kredite. Sve je propalo: hmeljarski region, jedan od najvećih u svetu, za nekoliko godina postao je jedan od najmanjih (oko 300 hektara).

Nakon Drugog svetskog rata, pedesetih godina, opreznije i skromnije doduše, ali istrajno, u Bačkom Petrovcu ponovo se zelene hmeljanici. Osamdesetih godina prošlog veka bili smo domaćini Svetskog kongresa hmeljara. Onda je devedesetih hmelj ponovo nestao. Danas ga uvozimo. Sve, sav hmelj.

Da je istorija učiteljica života i da se ponavlja, poznato je. Ali nama baš često. A i baš zna da izmlati.

 

Umesto zaključka

Živimo u doba, to se mora priznati, kada znamo šta smo pojeli ili popili samo ako sami to napravimo. Živimo u doba, a i to se, nažalost, mora priznati, kada civilizovani svet stoji na onoj tankoj granici gde mu se može dogoditi da ga, kao nekada Rimsko carstvo, sruše njegovi sopstveni ideali. Među nama ima zakletih pionira koji pamte da treba da „živimo kao da će sto godina biti mir i sutra izbiti rat“. Ima među nama i onih koji prate trendove, čak i kad dolaze od predsednika Amerike. Ima prosto onih koji vole dobro pivo i koji su mu, takoreći, ideološki odani. Nije loše imati svoj hmelj, i od svega svog pomalo. Nikad se ne zna, za svaki slučaj i za nedajbože. Ko god da ste, posadite hmelj. Hmelj je dobar.

Autor: Tijana Mirković

 

 

Priča o tamjanu – Mirisne suze sveta

 

„Dok dan zahladi i senke otidu, ići ću ka gori smirnovoj i ka humu tamjanovom“ (Pesma nad pesmama, 4:6)

I ovog zanosnog proleća, kada misli o lepoti prirode spontano naviru, u najvećem javnom vrtu na svetu, u Kraljevskoj botaničkoj bašti u Londonu, održaće se simpozijum o stanju biljaka u svetu (State of the World's Plants Symposium). Uvaženi botaničari celog sveta raspravljaće o budućnosti biljnih vrsta koje smo do sada ugrozili. Na dnevnom redu, ako ne baš ove, onda neke od narednih godina, biće nažalost i Boswellia sacra, sveto drvo koje luči tamjan. Ono je od 2008. godine na Crvenoj listi biljaka kojima preti izumiranje.

Teško je danas razumeti koliki je značaj tamjan imao kroz istoriju. Mirisao je u hramovima i kućama Starog sveta od II milenijuma pre nove ere (zidna slika u hramu kraljice Hatšepsut na kojoj su prikazane vreće tamjana datira iz 1458. godine p.n.e). Dim tamjana uzdizao se do neba i uspostavljao vezu između bogova i ljudi, čistio je, lečio je, zbog njega su ustanovljeni prvi trgovački putevi, njime su se darivali carevi, vredeo je ponekad čitavo bogatstvo i bogatstvo je donosio onima koji su ga sakupljali i prodavali… Danas se tamjan daleko manje koristi, najviše u kozmetičkoj industriji zbog neobično svežeg, citrusnog a ujedno slatkog začinskog mirisa i u tradiocionalnoj medicini (posebno Kine i Indije) zbog svojih lekovitih svojstava: deluje antiseptično, smiruje aksioznost i napetost. Ima neobično ambivalentno dejstvo: u stanju je da uspori i produbi dah, što je idealno za meditaciju i molitvu, ali pomešan sa malo vina, može da izazove blagu euforiju. Koriste ga podjednako istočna i zapadna hrišćanska crkva u svim svojim obredima. U toku su medicinska istraživanja koja tek treba da dokažu da bocvelijska kiselina iz tamjana uništava ćelije raka bešike i dojke.

Miris raja

Tamjan je mirisna smola drveta čije je naučno ime boswellila sacra. Kao i smirna (Commiphora myrrha) pripada porodici Burseracae za koju je karakteristično lučenje mirisnih smola. Drvo je neobično na mnogo načina: raste samo u pustinjskim kamenim predelima južne Arabije (Oman) i roga Afrike (Etiopija, Somalija). U više navrata je pokušano presađivanje biljke u druge krajeve sličnih klimatskih uslova, radi većih prinosa, a i radi očuvanja biljke (u jednom malom rasadniku u Arizoni izgledalo je da ima sve uslove),  ali u tuđini tamjan ne cveta, ne razmnožava se, vene i umire. Za stene na kojima raste vezuje se na neobičan, i ne bas sasvim jasan način: u korenu se formira neka vrsta gumenih, smolastih jastučića kojima drvo elastično prijanja uz podlogu. Pet latica malenog cveta menja boju – od žute, preko narandžaste do tamnocrvene… Mnogo mitova i legendi isplelo se oko ove zaista jedinstvene biljke. Egipćani su kuglice tamjana smatrali kapima znoja bogova koje su pale na zemlju. Upotrebljavali su ga za mumificiranje, za čisćenje i osvećenje hramova i kuća bogatih, za lečenje rana i zatezanje bora. Smolom se hranila a od grančica pravila gnezdo ptica feniks. Verovalo se da ga u domovini od nepoželjnih gostiju čuvaju majušne, ali strašne crvene zmije i oblaci otrovnih isparenja. Svojim je mirisom ispunjavao rajski vrt, u vreme dok je Adam po njemu šetao i razgovarao sa Bogom. A kada su se vrata raja nepovratno zatvorila za njim i njegovom ženom, molio je Adam Boga da mu dozvoli da iznese samo dve biljke iz vrta ne bi li ga svojim mirisom podsećale na raj koji je izgubio i vreme provedeno u njemu. Bile su to tamjan i smirna. Po veoma starim hebrejskim i apokrifnim hrišćanskim tekstovima, Adam ih je odneo u jednu pećinu, Pećinu Blaga.

Put tamjana

O legendarnoj poseti legendarne kraljice iz ništa manje legendarnog kraljevstva Sabe caru Solomonu, koja se imala dogoditi negde u X veku pre nove ere, znamo zaista vrlo malo, ali jedno je izvesno: ova bi priča mogla da bude sećanje na uspostavljanje prvih trgovačkih veza između Arabije, a verovatno i Indije, sa Mediteranom. Ovakvi susreti nikada u istoriji nisu bili beznačajni. (Sledeći put kad se kod Evropljana probudi strast za začinima, mirisima i zlatom, otkriće Ameriku). Bilo kako bilo, caru Solomonu je trebalo mnogo tamjana: u Jerusalimu se osvećivao novopodignuti Hram.  „Sam kralj, kao i Leviti i sav narod, išao je ispred… paleći ogromnu količinu tamjana, sve dok čitav okolni vazduh nije bio ispunjen mirisom koji je izdaleka presretao ljude i bio pokazatelj Božijeg prisustva“, piše u Starinama (glava 8, poglavlje 4) Josif Flavije, slavni jevrejski letopisac. Po vrlo strogim Mojsijevim uputstvima, čist tamjan se palio u spoljašnjim delovima hrama, a u Svetinji nad svetinjama samo „mešavina mirisa“, među kojima su smirna i tamjan. Ova mešavina mirisa i sama je bila sveta  i osvećivala je sve i svakoga koga bi se dotakla.

Kraljica od Sabe, došavši da ispita nadaleko čuvenu Solomonovu mudrost, donela je na plećima svojih kamila mnogo zlata, dragog kamenja i tamjana. I otvorila put novim i novim karavanima, koji će već od Herodotovog doba, čak dva puta godišnje prenositi dragocenu robu narodima Mediterana. Ovi su je često skupo plaćali. Grami tamjana ponekad su vredeli kao zlato.

Suze iz Dofara

I tada i sada tamjan se sakupljao na isti način. Opisi sakupljanja tamjana koji potiču od  grčkog botaničara Teofrasta i rimskog prirodnjaka Plinija Starijeg, začuđujuće su aktuelni i danas. Dofar, malenu oblast arabijskog priobalja na granici današnjeg Omana i južnog Jemena (gde je možda nekada bilo gorepomenuto legendarno kraljevstvo i u kome raste tamjan najboljeg kvaliteta) jednom godišnje, od jula do septembra, zapljusne daleki odjek indijskih monsuna. Karif (Khareef), kako je u Dofaru poznat, čini da se suva kamena pustinja pretvori u zelene šume. Sa planina se ka moru slivaju potoci koji inače ne postoje,  a vrhovi planina prebivaju u gustoj, vlažnoj magli. Ta isparenja su tamjanu dovoljna. Najbolju smolu daju oni koji ostaju van dometa kiša, visoko na krečnjačkim stenama, u „maglenim oazama“. U vreme Karifa, dakle, sakupljači bi specijalnim noževima zagrebali koru drveta. Na tom mestu počela bi da se luči smola i nakon desetak dana kap bi dobila oblik velike blede suze. „Suze“ su se potom nosile u planinske pećine u kojima bi ostajale do zime. Što su suze bile veće, to su bile i dragocenije. Od jednog drveta moguće je sakupiti nekoliko kilograma tamjana godišnje. Plinije takođe navodi da je oko tri hiljade porodica imalo ekskluzivno i nasledno pravo da skuplja tamjan. Vrlo je verovatno da ga potomci tih porodica, bar u Dofaru, sakupljaju i danas…

 Tajna je u mirisu

U nauci je opisan, po čuvenom francuskom piscu nazvan, fenomen Prust. To je sposobnost mirisa da sponatno izazovu veoma živa, afektivna i često stara sećanja. Drugim rečima, dokazano je da mirisi zaista vraćaju uspomene. I ne samo to: mirisi prodiru do delova mozga zaduženih za osećanja (amigdala) i emotivno pamćenje.  Kada svesno želimo nešto da upamtimo, usmeravamo se prema detaljima i koristimo sva čula. Ali kada osetimo određeni miris, čak i ako ga ne identifikujemo, odmah se vraćamo u emotivno stanje u kome smo bili kada smo ga ranije osetili.

Oni koji se profesionalno bave mirisima i aromama moraju da nauče da „slušaju kroz nos“. A slušati znači biti prijemčiv, biti prazan. Kada „slušamo“ tamjan, čujemo molitvu.

Možda jednog dana neka nauka dokaže da smo u stanju da pamtimo i preko granica sopstvenog sećanja. Bilo bi vrlo zanimljivo u tom novom svetlu pogledati na priču o najpoznatijim božićnim poklonima na svetu: o zlatu, smirni i tamjanu. Postoji, doduše apokrifna, verzija priče jevanđelista Mateja po kojoj mudraci donose darove, ne sa istoka, već iz davnina (hebr. qedem znači i istok i staro doba) i to iz one iste pećine u kojoj ih je Adam ostavio. Što bi značilo, direktno iz Raja. Da li tamjan miriše na Raj, da li Raj miriše na tamjan?

U svakom slučaju, dok ne budemo sigurni, možemo ovog proleća da uživamo u mirisima javnih i tajnih vrtova, tih zemaljskih rajeva…

 

Obrazovanje grčko, ekstravagancija rimska

 

Aleksandar Veliki, jedini od svog imena dostojan titule koju nosi, bio je kritikovan od strane jednog od svojih učitelja, Leonide, da je neumeren pri spaljivanju tamjana i da takav luksuz može da dopusti sebi samo onaj koji poseduje te zemlje. Kada je osvojio Gazu, momak je poslao učitelju nekoliko tovara skupocene smole (500 talenata tamjana i 100 talenata smirne) uz savet da ne bi trebalo da bude više takav bednik u odnosu prema bogovima.

Kada su građani Rima mnogo godina kasnije sahranjivali svog velikog vosjkovođu, novog osvajača Atine, Kornelija Sulu, njegovu su statuu načinili od tamjana, skupljeg od zlata u tom trenutku, i cimeta, i spalili je zajedno sa telom diktatorovim na Marsovom trgu. Bila bi ovo samo još jedna od neukusnih rimskih ludorija da nije Plutarha koji se u „Slavnim ljudima antike“ i sam čudi neobičnom postupku diktatora Sule koji ne samo da je napustio presto i otišao da živi na selu, već je vlast ustupio „onima kojima je bio tiranin“, a ne svom odabranom nasledniku. Možda su ipak posmrtne počasti Suli bile više od uobičajene rimske ekstravagancije…

 

 

Autor: Tijana Mirković

 

Baštenske kolonije

Pravljenje baštenske kolonije (Colonial (vegetable) gardens) je u cilju smanjenja novog siromaštva 21. veka i sve više zemalja pronalazi da je stvaranje kolonijalnog baštovanstva odlično socijalno rešenje za budućnost i smanjenje stope siromašnih, kao i za podsticanje ljudi na timski, zajednički rad i doprinos. Ova praksa je počela da bude uobičajena u viktorijanskoj eri u Evropi i od tad se praktikuje najviše u ruralnim sredinama ali i danas se sve više približava novom ruhu i gradu. Ono što se najviše i najlakše može gajiti jesu: luk, šargarepa, kupusi, začinsko bilje i naravno razno cveće, a ako postoji mogućnost za veću brigu, možemo listi dodati i paradajiz i krastavac. Povrće i druge biljke sade se najčešće u izdignute leje daskama ili ciglama i po principu “uradi sam”- mini i većim staklenicima i plastenicima. Ograda može da bude drvena ili ako su bašte bliže gradu- žičana, ili dekorativna- od šimšira na primer. Pošto je u gradu manjak mesta, iako za ovakve stvari mogućnost dobitka mesta ne treba da bude problem, bašte se prave u izdignute leje u bar dva dugačka reda sa uskom stazom između njih. Najlakše je saditi ono oko čega ne treba puno brige, poput začinskog bilja, ali za zdravlje možemo posaditi žbunasto voće poput aronije, godžija i kupine.  Od začinskog bilja najčešće se sadi žalfija u kolonijanom baštovanstvu i druge biljke za pravljenje čaja- nanu, matičnjak i dr. Mini bašte u gradu mogu baš da budu upečatljive i prelepe za oko i pre svega korisne za društvo i lokalnu zajednicu. Mogu bukvalno da se “ubace” u parkove i parkiće iza zgrada u odvojene delove sa ogradom od žbunja (šimšira) i da zamene zapuštene urbane džepove, loše održavane zelene površine kojih u našim gradovima ima podosta. Od cveća mogu da se poseju mirisna noćna frajla, kosmos, kao i da se posade prolećne lukovice, poput gladiola, irisa, narcisa i dr. Najvažniji je praktičan i unosan rad zajednice koja će uživati negovanjem svoje zajedničke baštenske kolonije. Time će mesto proizvoditi i koristiti na više strana plodove svog rada. To mogu biti i razni kupusi, rotkvice, grašak, za šta god poželimo da izdvojimo vreme. Time se jačaju odnosi koji su veoma oslabili, jačamo timski duh i rad i zajedno se borimo protiv zajedničkog problema- siromaštva.

Sofija Vojvodić

Zakon o obaveznim zelenim krovovima!

Održiva životna sredina je pojam u svetu koji je odavno jedna od najvažnijih oblasti koja se bavi načinom upravljanja životnom sredinom u velikim, bolje razvijenim, prenaseljenim zemljama. Ključna reč ove oblasti je promena i sagledavanje nedostataka prethodnih modela razvoja; pre svega, zapostavljanja pitanja zaštite životne sredine i loše odnošenje prema budućnosti čovekovoj. Pod “održivim razvojem” životne sredine podrazumeva se pronalaženje jednog koncepta dugoročne perspektive opstanka i napretka čovečanstva. Pri toj promeni predhodnog neodrživog i nepravilnog, zapostavljenog, primitivnog stanja čovekove sredine, države koje su odavno krenule u promenu racionalnog korišćenja resursa, socijalne pravde, promenile su samim tim ljudsku svest o tome koliko su problemi životne sredine uistinu globalnih razmera.
Kao primer širenja te svesti možemo navesti jedan od osnovnih principa u šumarstvu, koji glasi: “Ne obarati tokom godine više stabala nego što ih priroda može stvoriti.” Tako treba da se nižu dalji principi: “Ne bacaj samom sebi smeće u reku; napravi sa komšijama zajedničku bašticu ispred zgrade”, “recikliraj”, “Ono što si uzeo od zelene površine betonom, ti vrati zelenim zidom ili zelenim krovom” itd. I baš o tom zadnjem principu želimo da najviše govorimo sada, jer se masovno gradi i mnogo oduzima prirodnog.
Tako u Francuskoj, u Parizu, zeleni krovovi i zeleni zidovi su pronašli mesto na vrhu koncepta o održivom razvoju životne sredine.
Francuska nastavlja da pravi zelenilo “na” i “po” zgradama… čak su i ventilacioni sistem Ajfelovog tornja ozelenili, i druge ventilatore širom Pariza su počeli da prave u obliku drveta. Pošto su Francuzi uvideli među prvima značaj flore za ekosistem, grejanje, hlađenje, izolaciju i mnogo toga drugog, uveli su zakon u martu 2014. g. o ekološkom uticaju u urbanim centrima koji nalaže svakoj novoj komercijalnoj zgradi u Francuskoj da ispuni zakonsku obavezu, kao uslov: “krov mora biti barem delimično prekriven zelenilom ili solarnim panelima i biljkama.” Ekološki aktivisti su se prvobitno zalagali za to da pokrivenost zelenilom na krovovima bude 100% zelena, ali vlada je ograničila pokrivenost samo na komercijalne zgrade. Pošto ih ima koliko i stambenih, i ovo je sasvim zadovoljavajuće, a verujemo da će u roku od pet godina ozelenjavanje zgrada biti prošireno na sve krovove. U pokušaju da se umanji buka, prašina i zagađenje pre svega, i dobije prirodna izolacija, treba da se (samo na početku) uloži dosta novca, iako što većom primenom cena opada, ali, gledajući na duge staze i šta nam sve priroda obezbedi time, nema ni pogovora da se tako nešto ne uradi apsolutno u svim gradovima sveta.

Autor: Sofija Vojvodić

Ramonda – biljka feniks

Ramonda, autohton srpski cvet koji i kad se osuši u dodiru sa vodom oživi.
Poznato je da su čak i primerci iz starih herbarijuma oživeli u dodiru sa vodom.
Upravo zato Natalijina ramonda, koja od prirode raste na Kajmakčalanu, uzeta je za simbol Vaskrsa srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Lenta sa albanske spomenice na kojoj se nalazi prikaz ovog cveta, nosi se jedanaestog novembra, na dan potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu 1914-1918.

ramonda simbol

Ramonda nathaliae, sin: Ramonda serbica
Je biljka sa snažnim riomom, listovi su u prizemnoj rozeti iznad koje se izdižu ljubičasti cvetovi na dugačkim cvetnim drškama.
Ramonda je ugrožena vrsta i nalazi se pod zaštitom zakona u Srbiji.

Biljka Koka (kokain) / Erythroxylum coca

Kada čujemo “kokain”, pomislimo na poznatu opojnu drogu i beli prah, pomislimo na zavisnost. Ali često ne saznamo i druge stvari, benifitne, koje potiču pre svega od kanabisa, zbog čega je odavno počeo da se legalizuje u zdravstvene svrhe- protiv malignih oboljenja.
Kao i većina opojnih biljaka-droga, tako i biljka koka potiče iz Južne Amerike- Perua, Bolivije, Kolumbije. Na pijacama u Peruu možete videti džakove sa listom koke protiv artritisa, dijabetesa, depresije, nervnih bolesti i drugog, jer list koke sadrži vitamin A, riboflavin, gvožđe, kalcijum i reguliše glukozu u krvi.

Koka je zimzelena i grmolika biljka koja uspeva u toploj i vlažnoj klimi Južne Amerike. Koristile su je još Inke u mnoge svrhe. Lišće ove biljke je bilo neizostavno u praktično svim religijskim obredima. Svoje psihoaktivno delovanje koka duguje alkaloidu kokainu, zbog čega je list gorak. Biljka podiže nivo energije i danas je, u tim krajevima, smatraju hranom, a ne drogom. Kao anestetik se koristila pri povredama, a počela se zloupotrebljavati sve više kada su vladari počeli kokain da daju kao nagradu svojim ratnicima-podanicima, kako bi uvek bili mirni i poslušni i tako sprečili pobune. Kada je kokain dospeo u Evropu 1860, počela je masovna konzumacija i zloupotreba, a prvi ju je proučavao nemački hemičar Albert Niemann. Zainteresovanu američku javnost iznenadio je Parke Davis, ambiciozni trgovac opojnim drogama, time što je počeo da eksploatiše i prodaje Americi beli prah.
Hemičar – Asa Griggs Chandler je onaj koji je svoj čuveni proizvod- Koka Kolu – napravio tako da sadrži kokain iz lista koke i eksploziju kofeina iz jezgrastog voća- kole. Tako je i proizvod dobio naziv- Koka- od kokain i Kola- od biljke kole (Cola acuminata), koja sadrži kofein. Ali, 1906, kada je zabranjena zloupotreba kokaina iz biljke koke, kompanija Coca Cola je izbacila psihoaktivnu supstancu iz pića. Danas, svejedno, ova kompanija i dalje ima veze sa biljkom kokom, ali uzima sam ekstrakt lista koke, bez alkaloida-kokaina.
Sam list biljke koke ne sadrži puno alkaloida kokaina, pa se može žvakati i koristiti u medicinske, zdrave svrhe. Ali, na žalost, zloupotreba opojnih biljaka za loše namere je sve veća zbog jednog izolovanog alkaloida koji je uništio mnoge, mnoge živote.

Sofija Vojvodić

coca cocaine erythroxylum-flower

Poklon koji je uvek primeren

Razmišljajući ovih dana šta da poklonim prijateljici za predstojeću slavu, shvatih da je jedina “stvar” koja se može poklanjati u svim situacijama (pa čak i kada situacija ne postoji) i koja nikada, ali nikada nije suvišna ni preterana, preskromna ni nešto zbog čega bi osobi koja poklon prima bilo neprijatno jeste- cveće. Cveće u bilo kom obliku: saksijsko, rezano, buket ili aranžman, korpa od 101 ruže ili jedan cvet orhideje u malenoj bundevi…!
Od kada uopšte datira korišćenje biljaka u svrhe darivanja ili ulepšavanja?
Oduvek su biljke korišćene da oplemene prostor u kome se nešto bitno dešava ili da ulepšaju i izdvoje osobu koja je centar tog dešavanja.Tako su Stari Egipćani cveće koristili kako bi ulepšali svoje hramove, kao i kraljevske trpeze svojih faraona. Grci su “spartanski” aranžirali cveće, koristeći simetrične forme i ograničen broj boja, posebnu pažnju poklanjajući cveću bele boje. Mračan Srednji vek skoro da potpuno prekida ekspanziju aranžiranja.U ovom period cveće se koristi u religiozne svrhe. Sva sreća, nakon doba mračnjaštva stiže period sunca i preporoda-renesansa, koja u modu vraća masivne, opuštene, vazdušaste aranžmane svetlih boja i jakih mirisa. A šta se dešava sa buketima? Oni se javljaju tek u doba engleskog georgijanskog perioda, a omiljen cvet je , naravno ruža!
U narednim periodima tehnika aranžiranja biljnog materijala se menja. Od previše raskošnog, čak neukusno aranžiranog prelazi u skromne naturalne aranžmane u kojima preovladavaju livadsko cveće I biljke iz bašte, koje su dostupne I jeftine ( i ja se danas vodim ovim principima!). Japanci nekako najdalje stižu sa razvijanjem jednostavnih, minimalističkih aranžmana i tako danas imamo ikebanu-japansku umetnost aranžiranja cveća. U današnje vreme ćete često čuti da i kupci ali i prodavci u cvećari o modernom aranžmanu u korpi, koji obiluje raznoraznim materijalima, šljokicama i perlicama pričaju kao da se radi o ikebani. Daleko je to od ikebana u svakom smislu.. Ona se uči godinama i retki su oni koji postanu majstori u pravljenju ikebana. Svaka grana ima svoju simboliku ( a postoje 3 glavne grane: šin, soe i hikae- nebo, zemlja i čovek) , kao i tačno određen njihov položaj. Nekako mi se čini da mi nismo dovoljno “zen” i da naši životni i radni prostori nisu (uglavnom) sređeni po feng šui-ju, da bi se ikebana ukopile u naš stil života. Procvetala grana trešnje (“a greota je odseći granu voćke u cvetu”-govorio je moj deda!) I 2 cveta irisa u specijalno dizajniranoj posudi nekako ne unose baš previše optimizma i pozitivne energije u naš često skučen stan na 15 spratu solitera gde je lift često u kvaru.
Tako se ja okrećem nečemu što mi je blisko, materijalima koji su lako dostuni i ne previše skupi. Način na koji aranžiram i koristim cveće nazivam naturalistički. Radim “sezonske” aranžmane i bukete i užasno me nervira kada cvećari i aranžeri ne koriste maštu i prirodne materijale koji su dostupni. Kanda se vode onom starom da je tuđe bolje, pa okreću glavu od domaćeg izobilja.
Čim grane prolećno sunce, okom profesionalca opažam svaku promenu, svaki novi list na drvetu i cvet na još goloj zemlji. Dešava mi se da mi grana žbunja koju sam koristila u aranžmanu nastavi da lista, a ponekad čak i procveta u sunđeru. Čudesno! Kako se približava leto, broj biljka koje koristim raste. Tako mlade kojima ja pravim bidermajer često (presrećne) završe sa buketom čiji miris i sklop boja ne mogu da se dočaraju rečima. Kamilica, hajdučka trava, divlja nana, domaće ruže čine bidermajer originalnim i veličanstvenim.

Cvetni aranzman

Kada smo kod domaćih ruža,, moje iskustvo u radu sa njima je izvanredno. Zahvalnije su mi za rad, dugo traju (već su adaptirane na ovdašnje klimatske uslove) i daleko jeftinije od uvoznih. Ali, na žalost (uvek ima to ali!), nisu dostupne tokom cele godine. Mogu se nabaviti do oktobra, eventualno novembra meseca,, pa ja i moje rane “jesenje” aranžmane radima sa njima. A bogata, plodna jesen nudi pregršt materijala koji se mogu koristiti u aranžmanima. Već godinama unazad imam akcije sakupljanja opalog lišća u parkiću iza zgrade, gde uposlim svu decu iz ulice. Naravno, klinci neće da rade bez neke nadoknade, pa im plaćam i podmićujem ih slatkišima. Sve se u današnje vreme plaća! Aranžiram najčešće u ukrasnim bundevama i tikvama, a ne retko se u aražmanu provuče i neki plod.

Cvece u korpici
Koristim šipak, ukrasni plavi paradajz, šućurke, jabuke, divlje dunjice, grožđe…sve što mi padne pod ruku. Zima, zima, e pa šta je…-zima mi je nekako određena za elegantniji način aranžiranja (nikako šljokice, srebrna ili zlatna boja u neograničenim količinama!). U nedostatku domaćih ruža okrećem se orhidejama. Nezvanično, proglasila sam ih princezama cveća! Pružaju mi neograničenu slobodu i raznovrsnost u radu i uklapanju sa ostalim materijalom.
Eto, ja to otprilike tako razmišljam i radim. U narednim člancima ću objašnjavati “praktično” aranžiranje. Nadam se da će svako ko je zainteresovan za ovu temu moći na jednostavan i zabavan način da napravi sopstvenu cvetnu kreaciju i da obraduje neku dragu osobu. Ili sebe, zašto da ne!?
Do sledećeg čitanja ( I pisanja)!

Jelena Banović
dipl ing pejzažne arhitekture i aranžer cveća
Kontakt podaci na sajtu: www.jelenafloraldesign.com

Srbija je bogata zemlja

Iako je poslednjih godina trend da se ljudi iz unutrašnjosti masovno sele prema većim gradovima, mnogi uvidevši potencijal srpske zemlje odlaze na selo da se obogate.

Teško je danas početi sopstveni biznis, pre svega zbog komplikovane administracije koju mora da ispoštuje čak i poluobrazovan seljak koji zna da radi a ne razume se u pravna pitanja.
Drugi problem su velike dažbine a treći, možda i najveći nekonkurentnost sa uvoznim proizvodima, pre svega iz Evropske Unije.
Bogate države su odavno uložile velika sredstva u razvoj kvalitetnih sorti kako biljaka, tako i stoke a mehanizacija tamo ide dotle da su čak i traktori i kombajni satelitski navođeni, bez vozača.
Kada se tamo, bez puno ulaganja nešto proizvede, to mora imati niži cenu, dok srpski poljoprivrednik sve to radi sa mnogo primitivnijim oruđem i dobija proizvod po višim cenama. Tada dolazi borba za tržište pa je prema sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa EU (SSP) njima dozvoljeno da bez carine uvezu proizvod u Srbiju a srpski proizvod dodatno opterećuju carinama.
Tada nastupa uvoznički lobi kome nije bitan nacionalni interes nego samo lično bogaćenje a srpskim poljoprivrednicima ostaje samo da maline, mleko živu stoku i druge proizvode prodaju kao nusproizvod.

Potencijal je danas u prerađivačkoj industriji koja bi garantovala siguran plasman domaćih poljoprivrednih proizvoda i omogućila veća ulaganja u osavremenjivanje proizvodnje.