Priča o tamjanu – Mirisne suze sveta

 
„Dok dan zahladi i senke otidu, ići ću ka gori smirnovoj i ka humu tamjanovom“ (Pesma nad pesmama, 4:6)
I ovog zanosnog proleća, kada misli o lepoti prirode spontano naviru, u najvećem javnom vrtu na svetu, u Kraljevskoj botaničkoj bašti u Londonu, održaće se simpozijum o stanju biljaka u svetu (State of the World’s Plants Symposium). Uvaženi botaničari celog sveta raspravljaće o budućnosti biljnih vrsta koje smo do sada ugrozili. Na dnevnom redu, ako ne baš ove, onda neke od narednih godina, biće nažalost i Boswellia sacra, sveto drvo koje luči tamjan. Ono je od 2008. godine na Crvenoj listi biljaka kojima preti izumiranje.
Teško je danas razumeti koliki je značaj tamjan imao kroz istoriju. Mirisao je u hramovima i kućama Starog sveta od II milenijuma pre nove ere (zidna slika u hramu kraljice Hatšepsut na kojoj su prikazane vreće tamjana datira iz 1458. godine p.n.e). Dim tamjana uzdizao se do neba i uspostavljao vezu između bogova i ljudi, čistio je, lečio je, zbog njega su ustanovljeni prvi trgovački putevi, njime su se darivali carevi, vredeo je ponekad čitavo bogatstvo i bogatstvo je donosio onima koji su ga sakupljali i prodavali… Danas se tamjan daleko manje koristi, najviše u kozmetičkoj industriji zbog neobično svežeg, citrusnog a ujedno slatkog začinskog mirisa i u tradiocionalnoj medicini (posebno Kine i Indije) zbog svojih lekovitih svojstava: deluje antiseptično, smiruje aksioznost i napetost. Ima neobično ambivalentno dejstvo: u stanju je da uspori i produbi dah, što je idealno za meditaciju i molitvu, ali pomešan sa malo vina, može da izazove blagu euforiju. Koriste ga podjednako istočna i zapadna hrišćanska crkva u svim svojim obredima. U toku su medicinska istraživanja koja tek treba da dokažu da bocvelijska kiselina iz tamjana uništava ćelije raka bešike i dojke.
Miris raja
Tamjan je mirisna smola drveta čije je naučno ime boswellila sacra. Kao i smirna (Commiphora myrrha) pripada porodici Burseracae za koju je karakteristično lučenje mirisnih smola. Drvo je neobično na mnogo načina: raste samo u pustinjskim kamenim predelima južne Arabije (Oman) i roga Afrike (Etiopija, Somalija). U više navrata je pokušano presađivanje biljke u druge krajeve sličnih klimatskih uslova, radi većih prinosa, a i radi očuvanja biljke (u jednom malom rasadniku u Arizoni izgledalo je da ima sve uslove),  ali u tuđini tamjan ne cveta, ne razmnožava se, vene i umire. Za stene na kojima raste vezuje se na neobičan, i ne bas sasvim jasan način: u korenu se formira neka vrsta gumenih, smolastih jastučića kojima drvo elastično prijanja uz podlogu. Pet latica malenog cveta menja boju – od žute, preko narandžaste do tamnocrvene… Mnogo mitova i legendi isplelo se oko ove zaista jedinstvene biljke. Egipćani su kuglice tamjana smatrali kapima znoja bogova koje su pale na zemlju. Upotrebljavali su ga za mumificiranje, za čisćenje i osvećenje hramova i kuća bogatih, za lečenje rana i zatezanje bora. Smolom se hranila a od grančica pravila gnezdo ptica feniks. Verovalo se da ga u domovini od nepoželjnih gostiju čuvaju majušne, ali strašne crvene zmije i oblaci otrovnih isparenja. Svojim je mirisom ispunjavao rajski vrt, u vreme dok je Adam po njemu šetao i razgovarao sa Bogom. A kada su se vrata raja nepovratno zatvorila za njim i njegovom ženom, molio je Adam Boga da mu dozvoli da iznese samo dve biljke iz vrta ne bi li ga svojim mirisom podsećale na raj koji je izgubio i vreme provedeno u njemu. Bile su to tamjan i smirna. Po veoma starim hebrejskim i apokrifnim hrišćanskim tekstovima, Adam ih je odneo u jednu pećinu, Pećinu Blaga.
Put tamjana
O legendarnoj poseti legendarne kraljice iz ništa manje legendarnog kraljevstva Sabe caru Solomonu, koja se imala dogoditi negde u X veku pre nove ere, znamo zaista vrlo malo, ali jedno je izvesno: ova bi priča mogla da bude sećanje na uspostavljanje prvih trgovačkih veza između Arabije, a verovatno i Indije, sa Mediteranom. Ovakvi susreti nikada u istoriji nisu bili beznačajni. (Sledeći put kad se kod Evropljana probudi strast za začinima, mirisima i zlatom, otkriće Ameriku). Bilo kako bilo, caru Solomonu je trebalo mnogo tamjana: u Jerusalimu se osvećivao novopodignuti Hram.  „Sam kralj, kao i Leviti i sav narod, išao je ispred… paleći ogromnu količinu tamjana, sve dok čitav okolni vazduh nije bio ispunjen mirisom koji je izdaleka presretao ljude i bio pokazatelj Božijeg prisustva“, piše u Starinama (glava 8, poglavlje 4) Josif Flavije, slavni jevrejski letopisac. Po vrlo strogim Mojsijevim uputstvima, čist tamjan se palio u spoljašnjim delovima hrama, a u Svetinji nad svetinjama samo „mešavina mirisa“, među kojima su smirna i tamjan. Ova mešavina mirisa i sama je bila sveta  i osvećivala je sve i svakoga koga bi se dotakla.
Kraljica od Sabe, došavši da ispita nadaleko čuvenu Solomonovu mudrost, donela je na plećima svojih kamila mnogo zlata, dragog kamenja i tamjana. I otvorila put novim i novim karavanima, koji će već od Herodotovog doba, čak dva puta godišnje prenositi dragocenu robu narodima Mediterana. Ovi su je često skupo plaćali. Grami tamjana ponekad su vredeli kao zlato.
Suze iz Dofara

I tada i sada tamjan se sakupljao na isti način. Opisi sakupljanja tamjana koji potiču od  grčkog botaničara Teofrasta i rimskog prirodnjaka Plinija Starijeg, začuđujuće su aktuelni i danas. Dofar, malenu oblast arabijskog priobalja na granici današnjeg Omana i južnog Jemena (gde je možda nekada bilo gorepomenuto legendarno kraljevstvo i u kome raste tamjan najboljeg kvaliteta) jednom godišnje, od jula do septembra, zapljusne daleki odjek indijskih monsuna. Karif (Khareef), kako je u Dofaru poznat, čini da se suva kamena pustinja pretvori u zelene šume. Sa planina se ka moru slivaju potoci koji inače ne postoje,  a vrhovi planina prebivaju u gustoj, vlažnoj magli. Ta isparenja su tamjanu dovoljna. Najbolju smolu daju oni koji ostaju van dometa kiša, visoko na krečnjačkim stenama, u „maglenim oazama“. U vreme Karifa, dakle, sakupljači bi specijalnim noževima zagrebali koru drveta. Na tom mestu počela bi da se luči smola i nakon desetak dana kap bi dobila oblik velike blede suze. „Suze“ su se potom nosile u planinske pećine u kojima bi ostajale do zime. Što su suze bile veće, to su bile i dragocenije. Od jednog drveta moguće je sakupiti nekoliko kilograma tamjana godišnje. Plinije takođe navodi da je oko tri hiljade porodica imalo ekskluzivno i nasledno pravo da skuplja tamjan. Vrlo je verovatno da ga potomci tih porodica, bar u Dofaru, sakupljaju i danas…
 Tajna je u mirisu
U nauci je opisan, po čuvenom francuskom piscu nazvan, fenomen Prust. To je sposobnost mirisa da sponatno izazovu veoma živa, afektivna i često stara sećanja. Drugim rečima, dokazano je da mirisi zaista vraćaju uspomene. I ne samo to: mirisi prodiru do delova mozga zaduženih za osećanja (amigdala) i emotivno pamćenje.  Kada svesno želimo nešto da upamtimo, usmeravamo se prema detaljima i koristimo sva čula. Ali kada osetimo određeni miris, čak i ako ga ne identifikujemo, odmah se vraćamo u emotivno stanje u kome smo bili kada smo ga ranije osetili.
Oni koji se profesionalno bave mirisima i aromama moraju da nauče da „slušaju kroz nos“. A slušati znači biti prijemčiv, biti prazan. Kada „slušamo“ tamjan, čujemo molitvu.
Možda jednog dana neka nauka dokaže da smo u stanju da pamtimo i preko granica sopstvenog sećanja. Bilo bi vrlo zanimljivo u tom novom svetlu pogledati na priču o najpoznatijim božićnim poklonima na svetu: o zlatu, smirni i tamjanu. Postoji, doduše apokrifna, verzija priče jevanđelista Mateja po kojoj mudraci donose darove, ne sa istoka, već iz davnina (hebr. qedem znači i istok i staro doba) i to iz one iste pećine u kojoj ih je Adam ostavio. Što bi značilo, direktno iz Raja. Da li tamjan miriše na Raj, da li Raj miriše na tamjan?
U svakom slučaju, dok ne budemo sigurni, možemo ovog proleća da uživamo u mirisima javnih i tajnih vrtova, tih zemaljskih rajeva…
 

 
Autor: Tijana Mirković