Sobne biljke i temperatura njihovog prezimljavanja

Lista najčešće gajenih sobnih biljaka koje su među najotpornijim:

Od 12 do 15 stepeni mogu da podnesu: Mačkov i Lisičiji rep (Acalypha- hispida/pendula), Begonija (Begonia rex), Bifrenija (Bifrenia), Kalisija (Callisia), Kafa (Coffea), Dendrobijum (Dendrobium), Kalateja (Calathea), Fikus bendžamin (Ficus benjamina), Banana (Musa), Venerina papuča (Paphiopedilum), Božićni kaktus (Schlumbergera), Lozica (Tradescantia), Gloksinija (Sinningia hibrid), Madagaskarski jasmin (Stephanotis) i mnoge druge.

Iznad 15 stepeni je potrebno zimi sobnim biljkama: Alpinija (Alpinia), Alokasija (Alocasia), Anselija (Ansellia), Begonija (Begonia corallina / Begonia heracleifolia), Cocos (drvo kokosa), Kroton (Codiaeum), Difenbahija (Diffenbachia), Dipterkantus (Diptercanthus), Dracena (Dracaena deremensis), Šeflera (Schefflera elegantissima), Guzmanija (Guzmania), Hibiskus (Hibiscus schizopetalus), Mimoza (Mimosa pudica), Meksički hlebovac (Monstera deliciosa), Nautilocalyx, Stromanta (Stromanthe), Orhideje poput vrste-Vanda, kao i afričke ljubičice (Saintpaulia) i mnoge druge.

Echinopsis

Cactaceae vrsta broji više od 1800 podvrsta kaktusa. Uglavnom kaktus nas asocira na američku Patagoniju, Afriku, Južnu Ameriku…u takvoj jednoličnoj  savani kaktusi mogu da, sa svojim cvetovima, naprave pravi vatromet boja. Jedna od najlepših cvetajućih vrsta kaktusa je Echinopsis i on je dominantan u Južnoj Americi.  ‘Lady Evelyn’ i ‘Apricot Glow’ su nazivi Echinopsis vrste po ljubičastoj i kajsijastoj boji cveta. Danas se mogu naći razni hibridi kaktusa.
Kada kažete nekome da je ko kaktus, znači da je to jaka i žilava osoba, prilagodljiva i na najgore moguće uslove.

 

Kako i za šta se sve može upotrebiti list lovora

 
Lovor (Laurus nobilis) je zimzelena biljka koja uspeva u mediteranskoj regiji. Može biti drvenasta ili žbunasta. Izuzetno je dekoraativna i može se orezivati i koristiti kao različite topijarne forme.
 
Lovor je bio izuzetno cenjena biljka u doba antike, pravili su se venci od njega koji su se poklanjali pobednicima i pesnicima. Smatrao se svetom biljkom i bio je simbol slave.
 
Od davnina se koristi kao aromatična, začinska i lekovita biljka. Deo biljke koji se upotrebljava je najčešće list.
 
Lovor se koristi za lečenje anoreksije, probave, gubitak apetita, posledice prejedanja. Upotrebljava se i za dezinfekciju prostora i kao sredstvo za smirenje. Zbog toga što opušta nerve, ne sme se konzumirati u velikim količinama jer može dovesti do halucinacija. Lovor se koristi na nekoliko načina:
 
– Kao začin : lovorov list koji je isušen dodje se različitim specijalitetima sa mesom i povrćem, sosevima i marinadama zbog izuzetno prijatnog ukusa.
– Kao ulje: ulje od ploda, koristi se uglavnom za masažu, kod upale mišića, zglobova i reumatizma.
– Kao čaj : tri lista lovora se kuva u 1 decilitar vode, doda se malo limuna i kašika meda. Čaj se pije protiv gripa ili bronhitisa.
 

– Za eliminaciju stresa pali se lovorov list koji izbacuje supstance koje opuštaju nerve.
– Kod kamena u bubregu, pomaže lovorov list u vidu napitka koji se spravlja tako što se do pola lonca stavi lovorovo lišće i prelije vodom a zatim ukuvava dok polovina vode ne uvri. Pije se poput čaja.
Autor: Mina Ristić
Dipl. inž. PAiH

Gajenje stevije može biti unosan posao

Ekonomski značaj stevije očigledno postaje sve veći. Ova biljka je do pre nekoliko godina bila sakrivana pa čak i zabranjivana za proizvodnju zbog svojih slatkih listova koji mogu ozbiljno ugroziti račune industriji šećera i veštačkih zaslađivača. Stevija je višestruko slađa od belog šećera a mogu je koristiti svi, od osoba na dijeti do „šećeraša“ i sladokusaca. Još jedan razlog zašto se industrija šećera toliko plaši stevije je to što list ove biljke svako može kod svoje kuće preraditi u prirodni zaslađivač.

Prvi i najčešći način prerade je sušenje i mlevenje lista stevije, takozvani zeleni prah.
Drugi način je potapanje suvog lista u mlaku vodu. Tom prilikom iz lista u vodu prelaze steviozidi, glikozidi, odgovorni za sladak ukus. Nekoliko kapi tog sirupa je dovoljno da se zasladi čaj, kafa ili štošta drugo.
Treći način prerade je industrijski proces prilikom čega se iz zelenog praha odvajaju isključivo glikozidi i dobija čist beli prah koji je mnoštvo puta slađi od bilo kog šećera. U prilog tome i činjenica da oprema za ovaj proces nije preskupa i lako može postati vlasništvo malih preduzeća, što bi postepeno oduzimalo deo kolača dobro razvijenoj industriji šećera.

Upravo iz ovih razloga stevija, postaje sve traženija u Evropi a suvi list, opravdano drži visoku cenu. Da stvar bude još zanimljivija, potražnja je tolika da proizvodnja ne može da zadovolji potrebe tržišta.
Procenjuje se da u Srbiji može da se zasadi na hiljade hektara pod stevijom a da bi sva količina ove biljke našla put ka domaćim i inostranim kupcima.

 

Kako se razmnožava stevija?

Stevija se može razmnožavati semenom, ali je taj proces komplikovan zbog male klijavosti semena. Seme stevije je veoma sitno, niče samo ako je osvetljeno i na visokoj temperaturi i vlažnosti vazduha. Procenat šturog semena u odnosu na klijavo je veoma veliki.

Drugi način razmnožavanja je vegetativno – reznicama. Reznice stevije se veoma lako ožilljavaju u pesku ili tresetu.

Treći način je proizvodnja u kulturi tkiva. Ovom sufisticiranom metodom, može se dobiti veliki broj reznica koje u daljem procesu izrastaju u zdrave, uniformne sadnice.

Sadnice za plantažno gajenje se mogu poručiti kod specijalizovanih proizvođača.  Na sajtu www.stevija.net mogu se naći sadnice stevije po vrlo povoljnim cenama.

 

Kako se sadi stevija
Da bi se list kao osnovna sirovina zaštitio od dodira sa zemljom, predlaže se sadnja na foliji ili malčiranje.
Najbolje je zemlju pripremiti u jesen dubokim oranjem na 30-40cm, a zatim na proleće tanjirati i pripremiti izdignute leje preko kojih se zateže najlon metar širine.
Ispod najlona se provlače dve cevi „kap po kap“ a između redova se seje bela detelina kako bi prekrila oranicu, smanjila podizanje prašine i popravila mikroklimu na plantaži.
Stevija se sadi na rastojanju od 80cm po dužini leje i 70cm po širini sa srednjim redom u kome rastojanje iznosi 40cm između biljaka. Razmak između redova treba da bude 60-70cm.
Ovom gustom sadnjom, postiže se maksimalna iskorišćenost površine od 5 biljaka po dužnom metru leje.
U ovom slučaju se računa da će u toku sezone biti 2-3 ubiranja listova a da će se habitus time održavati da ne preraste i ne počne da smeta susednoj biljci.

Računica
ha = 10.000m2
Leja + red između leja zahvata 1,6m2
Broj biljaka po dužnom metru leje je 5

Teoretski
10.000 / 1,6 = 6.250
6.250 x 5 = 31.250 biljaka.

Pritom treba voditi računa o obliku parcele jer često može da dođe do odstupanja.
Tako na primeru pravilne parcele od 100 x 100m dobijamo:

100m / 1,6m (u ovom slučaju 1,6 predstavlja širinu leje + širina staze).
Dakle 100 / 1,6 = 62,5 reda. Moguće je iskoristiti samo 62 reda.
62 x 100 = 6.200
6.200 x 5 = 31.000 biljaka.

Prinos
Jedna biljka obično donese 90-110g svežeg, odnosno 25-30g suvog lista.
Biljke gajene u povoljnim uslovima mogu doneti i preko 50g suvog lista.
Ako je posađeno 31.000 biljaka na 1ha, ako je njihov prosečan prinos 25g, dobijamo da je na 1ha moguće proizvesti 775.000g (775kg).

Priča o tamjanu – Mirisne suze sveta

 

„Dok dan zahladi i senke otidu, ići ću ka gori smirnovoj i ka humu tamjanovom“ (Pesma nad pesmama, 4:6)

I ovog zanosnog proleća, kada misli o lepoti prirode spontano naviru, u najvećem javnom vrtu na svetu, u Kraljevskoj botaničkoj bašti u Londonu, održaće se simpozijum o stanju biljaka u svetu (State of the World's Plants Symposium). Uvaženi botaničari celog sveta raspravljaće o budućnosti biljnih vrsta koje smo do sada ugrozili. Na dnevnom redu, ako ne baš ove, onda neke od narednih godina, biće nažalost i Boswellia sacra, sveto drvo koje luči tamjan. Ono je od 2008. godine na Crvenoj listi biljaka kojima preti izumiranje.

Teško je danas razumeti koliki je značaj tamjan imao kroz istoriju. Mirisao je u hramovima i kućama Starog sveta od II milenijuma pre nove ere (zidna slika u hramu kraljice Hatšepsut na kojoj su prikazane vreće tamjana datira iz 1458. godine p.n.e). Dim tamjana uzdizao se do neba i uspostavljao vezu između bogova i ljudi, čistio je, lečio je, zbog njega su ustanovljeni prvi trgovački putevi, njime su se darivali carevi, vredeo je ponekad čitavo bogatstvo i bogatstvo je donosio onima koji su ga sakupljali i prodavali… Danas se tamjan daleko manje koristi, najviše u kozmetičkoj industriji zbog neobično svežeg, citrusnog a ujedno slatkog začinskog mirisa i u tradiocionalnoj medicini (posebno Kine i Indije) zbog svojih lekovitih svojstava: deluje antiseptično, smiruje aksioznost i napetost. Ima neobično ambivalentno dejstvo: u stanju je da uspori i produbi dah, što je idealno za meditaciju i molitvu, ali pomešan sa malo vina, može da izazove blagu euforiju. Koriste ga podjednako istočna i zapadna hrišćanska crkva u svim svojim obredima. U toku su medicinska istraživanja koja tek treba da dokažu da bocvelijska kiselina iz tamjana uništava ćelije raka bešike i dojke.

Miris raja

Tamjan je mirisna smola drveta čije je naučno ime boswellila sacra. Kao i smirna (Commiphora myrrha) pripada porodici Burseracae za koju je karakteristično lučenje mirisnih smola. Drvo je neobično na mnogo načina: raste samo u pustinjskim kamenim predelima južne Arabije (Oman) i roga Afrike (Etiopija, Somalija). U više navrata je pokušano presađivanje biljke u druge krajeve sličnih klimatskih uslova, radi većih prinosa, a i radi očuvanja biljke (u jednom malom rasadniku u Arizoni izgledalo je da ima sve uslove),  ali u tuđini tamjan ne cveta, ne razmnožava se, vene i umire. Za stene na kojima raste vezuje se na neobičan, i ne bas sasvim jasan način: u korenu se formira neka vrsta gumenih, smolastih jastučića kojima drvo elastično prijanja uz podlogu. Pet latica malenog cveta menja boju – od žute, preko narandžaste do tamnocrvene… Mnogo mitova i legendi isplelo se oko ove zaista jedinstvene biljke. Egipćani su kuglice tamjana smatrali kapima znoja bogova koje su pale na zemlju. Upotrebljavali su ga za mumificiranje, za čisćenje i osvećenje hramova i kuća bogatih, za lečenje rana i zatezanje bora. Smolom se hranila a od grančica pravila gnezdo ptica feniks. Verovalo se da ga u domovini od nepoželjnih gostiju čuvaju majušne, ali strašne crvene zmije i oblaci otrovnih isparenja. Svojim je mirisom ispunjavao rajski vrt, u vreme dok je Adam po njemu šetao i razgovarao sa Bogom. A kada su se vrata raja nepovratno zatvorila za njim i njegovom ženom, molio je Adam Boga da mu dozvoli da iznese samo dve biljke iz vrta ne bi li ga svojim mirisom podsećale na raj koji je izgubio i vreme provedeno u njemu. Bile su to tamjan i smirna. Po veoma starim hebrejskim i apokrifnim hrišćanskim tekstovima, Adam ih je odneo u jednu pećinu, Pećinu Blaga.

Put tamjana

O legendarnoj poseti legendarne kraljice iz ništa manje legendarnog kraljevstva Sabe caru Solomonu, koja se imala dogoditi negde u X veku pre nove ere, znamo zaista vrlo malo, ali jedno je izvesno: ova bi priča mogla da bude sećanje na uspostavljanje prvih trgovačkih veza između Arabije, a verovatno i Indije, sa Mediteranom. Ovakvi susreti nikada u istoriji nisu bili beznačajni. (Sledeći put kad se kod Evropljana probudi strast za začinima, mirisima i zlatom, otkriće Ameriku). Bilo kako bilo, caru Solomonu je trebalo mnogo tamjana: u Jerusalimu se osvećivao novopodignuti Hram.  „Sam kralj, kao i Leviti i sav narod, išao je ispred… paleći ogromnu količinu tamjana, sve dok čitav okolni vazduh nije bio ispunjen mirisom koji je izdaleka presretao ljude i bio pokazatelj Božijeg prisustva“, piše u Starinama (glava 8, poglavlje 4) Josif Flavije, slavni jevrejski letopisac. Po vrlo strogim Mojsijevim uputstvima, čist tamjan se palio u spoljašnjim delovima hrama, a u Svetinji nad svetinjama samo „mešavina mirisa“, među kojima su smirna i tamjan. Ova mešavina mirisa i sama je bila sveta  i osvećivala je sve i svakoga koga bi se dotakla.

Kraljica od Sabe, došavši da ispita nadaleko čuvenu Solomonovu mudrost, donela je na plećima svojih kamila mnogo zlata, dragog kamenja i tamjana. I otvorila put novim i novim karavanima, koji će već od Herodotovog doba, čak dva puta godišnje prenositi dragocenu robu narodima Mediterana. Ovi su je često skupo plaćali. Grami tamjana ponekad su vredeli kao zlato.

Suze iz Dofara

I tada i sada tamjan se sakupljao na isti način. Opisi sakupljanja tamjana koji potiču od  grčkog botaničara Teofrasta i rimskog prirodnjaka Plinija Starijeg, začuđujuće su aktuelni i danas. Dofar, malenu oblast arabijskog priobalja na granici današnjeg Omana i južnog Jemena (gde je možda nekada bilo gorepomenuto legendarno kraljevstvo i u kome raste tamjan najboljeg kvaliteta) jednom godišnje, od jula do septembra, zapljusne daleki odjek indijskih monsuna. Karif (Khareef), kako je u Dofaru poznat, čini da se suva kamena pustinja pretvori u zelene šume. Sa planina se ka moru slivaju potoci koji inače ne postoje,  a vrhovi planina prebivaju u gustoj, vlažnoj magli. Ta isparenja su tamjanu dovoljna. Najbolju smolu daju oni koji ostaju van dometa kiša, visoko na krečnjačkim stenama, u „maglenim oazama“. U vreme Karifa, dakle, sakupljači bi specijalnim noževima zagrebali koru drveta. Na tom mestu počela bi da se luči smola i nakon desetak dana kap bi dobila oblik velike blede suze. „Suze“ su se potom nosile u planinske pećine u kojima bi ostajale do zime. Što su suze bile veće, to su bile i dragocenije. Od jednog drveta moguće je sakupiti nekoliko kilograma tamjana godišnje. Plinije takođe navodi da je oko tri hiljade porodica imalo ekskluzivno i nasledno pravo da skuplja tamjan. Vrlo je verovatno da ga potomci tih porodica, bar u Dofaru, sakupljaju i danas…

 Tajna je u mirisu

U nauci je opisan, po čuvenom francuskom piscu nazvan, fenomen Prust. To je sposobnost mirisa da sponatno izazovu veoma živa, afektivna i često stara sećanja. Drugim rečima, dokazano je da mirisi zaista vraćaju uspomene. I ne samo to: mirisi prodiru do delova mozga zaduženih za osećanja (amigdala) i emotivno pamćenje.  Kada svesno želimo nešto da upamtimo, usmeravamo se prema detaljima i koristimo sva čula. Ali kada osetimo određeni miris, čak i ako ga ne identifikujemo, odmah se vraćamo u emotivno stanje u kome smo bili kada smo ga ranije osetili.

Oni koji se profesionalno bave mirisima i aromama moraju da nauče da „slušaju kroz nos“. A slušati znači biti prijemčiv, biti prazan. Kada „slušamo“ tamjan, čujemo molitvu.

Možda jednog dana neka nauka dokaže da smo u stanju da pamtimo i preko granica sopstvenog sećanja. Bilo bi vrlo zanimljivo u tom novom svetlu pogledati na priču o najpoznatijim božićnim poklonima na svetu: o zlatu, smirni i tamjanu. Postoji, doduše apokrifna, verzija priče jevanđelista Mateja po kojoj mudraci donose darove, ne sa istoka, već iz davnina (hebr. qedem znači i istok i staro doba) i to iz one iste pećine u kojoj ih je Adam ostavio. Što bi značilo, direktno iz Raja. Da li tamjan miriše na Raj, da li Raj miriše na tamjan?

U svakom slučaju, dok ne budemo sigurni, možemo ovog proleća da uživamo u mirisima javnih i tajnih vrtova, tih zemaljskih rajeva…

 

Obrazovanje grčko, ekstravagancija rimska

 

Aleksandar Veliki, jedini od svog imena dostojan titule koju nosi, bio je kritikovan od strane jednog od svojih učitelja, Leonide, da je neumeren pri spaljivanju tamjana i da takav luksuz može da dopusti sebi samo onaj koji poseduje te zemlje. Kada je osvojio Gazu, momak je poslao učitelju nekoliko tovara skupocene smole (500 talenata tamjana i 100 talenata smirne) uz savet da ne bi trebalo da bude više takav bednik u odnosu prema bogovima.

Kada su građani Rima mnogo godina kasnije sahranjivali svog velikog vosjkovođu, novog osvajača Atine, Kornelija Sulu, njegovu su statuu načinili od tamjana, skupljeg od zlata u tom trenutku, i cimeta, i spalili je zajedno sa telom diktatorovim na Marsovom trgu. Bila bi ovo samo još jedna od neukusnih rimskih ludorija da nije Plutarha koji se u „Slavnim ljudima antike“ i sam čudi neobičnom postupku diktatora Sule koji ne samo da je napustio presto i otišao da živi na selu, već je vlast ustupio „onima kojima je bio tiranin“, a ne svom odabranom nasledniku. Možda su ipak posmrtne počasti Suli bile više od uobičajene rimske ekstravagancije…

 

 

Autor: Tijana Mirković

 

Godži krema za lice-recept

Lycium barbarum je anti-age bobičasto voće koje su još pre više od hiljadu godina uvrstili u svoju svakodnevnu ishranu budistički monasi Tibeta. Prema legendi, monasi koji su jeli godži, živeli su duže od onig koji nisu. Od tada ga zovu i biljkom besmrtnosti. Ovo voće je puno antioksidasa, nutrijenata, aminokiselina, polisaharida. Godži pripada istoj porodici biljaka kao i paradajiz i duvan. Voli dobro drenažnu zemlju-peskovitu i imaju korenski sistem koji odoleva sušnim periodima. Vole dosta sunca, imaju crven plod koji je slatko-gorkog ukusa i njegove bobice se jedu sveže urbane i  sušene.
Ova “biljka života” jača ceo organizam, čini ga mladim, uz naravno obavezno vođenje zdravog, fizički aktivnog, života.
Sprečava nastanak savremenih bolesti poput kancera i preporučuje se u izlečenju.  Smanjuje nivo šećera u krvi i lop holesterol. Uzima se po pola šake bobica dnevno i nema potrebe preterivati. Godži je prvi na listi voća, naročito crni godži, koje sadrži visok nivo C vitamina koji prirodno stvara kolagen, što štiti kožu i brzo je obnavlja. Zato, u kremi, godži je pokazao svoju ulogu u borbi protiv starenja kože i bora.

Kako napraviti dobru kremu za podmlađivanje sa godžijem?

Prvo potopite u destilovanu vodu šaku osušenih godži bobica i ostavite ih da nabubre preko noći.
Čaša sa bobicama pre toga mora da bude dezinfikovana alkoholom i prekrivena dezinfikovanom folijom. Sve što budete koristili mora da bude dezinfikovano.
Na pari se (šerpa u šerpi)  stavi prvo 4 kašike čistog, ekstra devičansko maslinovog ulja; zatim se doda 4 kašike ekstra devičanskog belog, kremastog kokosovog ulja i jedna puna kašika lanolina. Onda se sastruže 4 kašike običnog, pravog pčelinjeg voska. To se sve topi na pari, bez mešanja, i to je prva faza- masna, uljana faza.
Sada se radi vodena faza u blender. Stavite u blender 3 kašike Aloe Vera gela i Vaš ekstrakt godžija- čašu (naravno bez pulpe koja je ostala, samo tečnost) i dodate bilo koje esencijalno ulje – 10 kapi (eukaliptus, lavanda, itd. )
Uljanu smesu iz prve faze prelijete u posudu sa vatrostalnim staklom i sačekate dok se skroz ne ohladi.
Blender uključite na maksimalnu brzinu i polako dosipate uljanu smesu vodenoj u blenderu.
Na kraju ste dobili finu, belu kremastu strukturu za podmlađivanje lica i celog tela. Prirodno i jednostavno.

+ možete vodenoj fazi da dodate i jednu kašiku lekovitog đumbira koji je oljušten i sitno iseckan stajao dva do tri dana u tri kašike meda!

Sofija V.gooji

Godzi

Goji, godži ili Lat: Lycium barbarum je višegodišnja žbunasta, visokorodna biljka bujnog rasta.
Poreklom je sa Tibeta a najveće plantaže se nalaze u Kini.
Iako u Evropi do skoro jedva poznata, u Aziji se gajila mnogo godina unazad.
Plodove ove biljke nazivaju i crvenim dijamantom zbog njihove visoke nutritivne i lekovite vrednosti.
Konzumacijom svega 10-30 grama ploda dnevno, popravlja se opšte stanje organizma, poboljšava prokrvljenost perifernih krvnih sudova i transport kiseonika kroz krvne sudove, pomaže kod upale zglobova, smanjuje krvni pritisak, blagotvorno deluje na kožu, srce, prostatu, popravlja vid… Godzi bobice zauzimaju drugo mesto na ORAC listi najznačajnijih antioksidanasa. Prvo mesto na ovoj listi zauzima njihov rođak crne boje Lycium ruthenicum.

 

Ovaj listopadni grm, poraste 1,5 – 2m u visinu. Plodovi sazrevaju u septembru i oktobru mesecu a prinos kod odrasle biljke može biti preko 5 kg svežeg odnosno preko 1kg suvog ploda. U Srbiji 2015-e godine, suvi plod godzija je koštao 3.500 – 4.000 dinara a u Nemačkoj (zemlji koja najviše uvozi godži) je ta cena duplo veća. Ove brojke govore da je godži vrsta u ekspanziji i da danas nalazi veliki broj konzumenata kod nas i u svetu pa proizvodnja ne može da prati veliku potražnju.
Ukus sveže bobice nikako se ne može nazvati primamljivim. Sočna bobica sadrži malo šećera i blago je ljuta. Nasuprot tome slatko od godzija ima puno sličnosti sa kupinom, pogodan je za sokove, voćne miksove, sladolede a često se konzumira i kao suvi plod. Zbog svog blagotvornog dejstva na kožu sve češći je dodatak kozmetičkih preparata.

Bilo je pokušaja u Srbiji da se ova biljka anatemiše i proglasi “rasadničarskom prevarom” ali sama činjenica da je u celom svetu vrlo visoka cena ovih plodova kao i to da je Nemačka najveći uvoznik njenih plodova neoborii su argumenti u korist godžija jer se zna sa koliko ozbiljnosti to društvo pristupa svemu što uvozi i konzumira.

 

Kamčatkica – Sibirska borovnica

Lonicera caerulea
Trenutno je hit u svetu i jedna od najtraženijih biljaka. Ono što su do pre par godina bile aronija ili brusnica to je sada kamčatkica. Žbunasta vrsta koja dostiže 1,5m visine, cveta u martu a plodovi sazrevaju od juna. Plod je dug oko 2,5cm, prečnika 1cm. Ima ukus kao mix borovnice i maline. Najotpornija vrsta, podnosi -45°C, uspeva na svakom tlu. Osrednji žbun da oko 3kg ploda.

Lonicera caerulea var. kamchatica je nova voćna vrsta, plod je bogat antioksidansima, vitaminima, gvozdjem i mnogim hranljivim sastojcima. U rod dolazi polovinom maja meseca i predstavlja najranjije voće, nakon zimskog mirovanja. Sazreva i pre jagoda.

Za Lonicera kamchaticu koriste se još nazivi : sibirska borovnica, majska jagoda, medena borovnica i kamčatska jagoda . Grm je listopadan, visine oko dva metra, plod je plave boje, izuzetne arome. Dužina ploda je 2 do 3 centimetra. Puna rodnost, od oko 3 kg po jednom grmu, se dostiže u šestoj godini nakon sadnje. Sibirska borovnica je izuzetno otporna na niske temperature ( do -45°C ). Lišće se često počinje razvijati i ispod snega. Otvoreni cvetovi podnose i do -10°C. Za razliku od američke borovnice ne zahtjeva kiselo tlo, optimalna kiselost je od pH 5 do pH 8.

Za sadnju najbolje odgovara vlažno i zaklonjeno mesto i plodno zemljiste.

Tekst uzet sa kupinda

Biljka Koka (kokain) / Erythroxylum coca

Kada čujemo “kokain”, pomislimo na poznatu opojnu drogu i beli prah, pomislimo na zavisnost. Ali često ne saznamo i druge stvari, benifitne, koje potiču pre svega od kanabisa, zbog čega je odavno počeo da se legalizuje u zdravstvene svrhe- protiv malignih oboljenja.
Kao i većina opojnih biljaka-droga, tako i biljka koka potiče iz Južne Amerike- Perua, Bolivije, Kolumbije. Na pijacama u Peruu možete videti džakove sa listom koke protiv artritisa, dijabetesa, depresije, nervnih bolesti i drugog, jer list koke sadrži vitamin A, riboflavin, gvožđe, kalcijum i reguliše glukozu u krvi.

Koka je zimzelena i grmolika biljka koja uspeva u toploj i vlažnoj klimi Južne Amerike. Koristile su je još Inke u mnoge svrhe. Lišće ove biljke je bilo neizostavno u praktično svim religijskim obredima. Svoje psihoaktivno delovanje koka duguje alkaloidu kokainu, zbog čega je list gorak. Biljka podiže nivo energije i danas je, u tim krajevima, smatraju hranom, a ne drogom. Kao anestetik se koristila pri povredama, a počela se zloupotrebljavati sve više kada su vladari počeli kokain da daju kao nagradu svojim ratnicima-podanicima, kako bi uvek bili mirni i poslušni i tako sprečili pobune. Kada je kokain dospeo u Evropu 1860, počela je masovna konzumacija i zloupotreba, a prvi ju je proučavao nemački hemičar Albert Niemann. Zainteresovanu američku javnost iznenadio je Parke Davis, ambiciozni trgovac opojnim drogama, time što je počeo da eksploatiše i prodaje Americi beli prah.
Hemičar – Asa Griggs Chandler je onaj koji je svoj čuveni proizvod- Koka Kolu – napravio tako da sadrži kokain iz lista koke i eksploziju kofeina iz jezgrastog voća- kole. Tako je i proizvod dobio naziv- Koka- od kokain i Kola- od biljke kole (Cola acuminata), koja sadrži kofein. Ali, 1906, kada je zabranjena zloupotreba kokaina iz biljke koke, kompanija Coca Cola je izbacila psihoaktivnu supstancu iz pića. Danas, svejedno, ova kompanija i dalje ima veze sa biljkom kokom, ali uzima sam ekstrakt lista koke, bez alkaloida-kokaina.
Sam list biljke koke ne sadrži puno alkaloida kokaina, pa se može žvakati i koristiti u medicinske, zdrave svrhe. Ali, na žalost, zloupotreba opojnih biljaka za loše namere je sve veća zbog jednog izolovanog alkaloida koji je uništio mnoge, mnoge živote.

Sofija Vojvodić

coca cocaine erythroxylum-flower

Habenaria radiata- vrsta orhideje

Ova vrsta orhideje je još jedna u nizu koje podsećaju na životinje. Habenaria radiata podseća na belog, nežnog goluba ili čaplju. Potiče iz Japana, kao i većina belih, erget orhideja. Na engleskom je zovu White Erget Flower i ne treba je pomešati sa  Platanthera praeclara vrstom, koja potiče sa severa Amerike.
Teško se gaji, mnogi uzgajivači imaju problem da njeno cvetanje produže na više od dve sezone. Listovi ove orhideje jako liče na travu i dugački su od 5 do 20 cm i široki su 1 cm. Svakog proleća se formiraju novi listovi i tokom leta se izdužuju do svoje krajnje dužine. Sredinom jula do kraja avgusta cveta. Mogu se poručiti od većih proizvođača u vidu zadebljalog korena koji je naizgled beživotan, braon boje. Ukoliko vam stignue u jesen, najbolje bi bilo da ih tretirate na kratko fungicidom, a onda ih blago prosušite i ubacite u kesu, na primer u kesu za zamrzivač, sa perlitom. Ostavite ih tako na hladno mesto ispod 10 stepeni, ali ne i da se smrznu, preko zime. Pošto ovi korenčići miruju tokom zime, ne bi bilo loše da ih još 2,3 puta tretirate fungicidom pre proleća.
Na proleće, korenčiće posadite na malu dubinu, tek ispod površine zemlje u saksiji, tako da vrh bude iznad. Zemlja treba da bude vlažna ali ne i mokra. Budite strpljivi, jer treba vremena (4,5 nedelja) da počne da se nazire izdanak-mladica. Kada krenu mladice, pvećajte vlažnost zemljišta. Najbolje je da voda bude demineralizovana, na primer- kišnica, ili da to bude voda koja je odstajala nekoliko dana, da ne bi imala hlorid u sebi.
Što se tiče zemljišta u kome ova orhideja treba da raste- ona treba da sadrži jednu vrstu zemljišta koje se koristi i za bonsai, a to je KANUMA, zatim nešto što će uvek da vlaži zemljište- mahovina, i malo peska,  u razmeri: 1 : 1 : 1/2  i sve to PREKRITI posebnom osušenom vrstom mahovine koja se specijalno koristi za orhideje- dried sphagnum fiber (moss).
Za one koji vole orhideje i razne njihove podvrste i oblike, ovo bi mogao da bude divan hobi.

Sofija  Vojvodić

 

bela orh koren
golub2 kanuma soil1 sphagnum moss