Kako i za šta se sve može upotrebiti list lovora

 
Lovor (Laurus nobilis) je zimzelena biljka koja uspeva u mediteranskoj regiji. Može biti drvenasta ili žbunasta. Izuzetno je dekoraativna i može se orezivati i koristiti kao različite topijarne forme.
 
Lovor je bio izuzetno cenjena biljka u doba antike, pravili su se venci od njega koji su se poklanjali pobednicima i pesnicima. Smatrao se svetom biljkom i bio je simbol slave.
 
Od davnina se koristi kao aromatična, začinska i lekovita biljka. Deo biljke koji se upotrebljava je najčešće list.
 
Lovor se koristi za lečenje anoreksije, probave, gubitak apetita, posledice prejedanja. Upotrebljava se i za dezinfekciju prostora i kao sredstvo za smirenje. Zbog toga što opušta nerve, ne sme se konzumirati u velikim količinama jer može dovesti do halucinacija. Lovor se koristi na nekoliko načina:
 
– Kao začin : lovorov list koji je isušen dodje se različitim specijalitetima sa mesom i povrćem, sosevima i marinadama zbog izuzetno prijatnog ukusa.
– Kao ulje: ulje od ploda, koristi se uglavnom za masažu, kod upale mišića, zglobova i reumatizma.
– Kao čaj : tri lista lovora se kuva u 1 decilitar vode, doda se malo limuna i kašika meda. Čaj se pije protiv gripa ili bronhitisa.
 

– Za eliminaciju stresa pali se lovorov list koji izbacuje supstance koje opuštaju nerve.
– Kod kamena u bubregu, pomaže lovorov list u vidu napitka koji se spravlja tako što se do pola lonca stavi lovorovo lišće i prelije vodom a zatim ukuvava dok polovina vode ne uvri. Pije se poput čaja.
Autor: Mina Ristić
Dipl. inž. PAiH

Priča o tamjanu – Mirisne suze sveta

 

„Dok dan zahladi i senke otidu, ići ću ka gori smirnovoj i ka humu tamjanovom“ (Pesma nad pesmama, 4:6)

I ovog zanosnog proleća, kada misli o lepoti prirode spontano naviru, u najvećem javnom vrtu na svetu, u Kraljevskoj botaničkoj bašti u Londonu, održaće se simpozijum o stanju biljaka u svetu (State of the World's Plants Symposium). Uvaženi botaničari celog sveta raspravljaće o budućnosti biljnih vrsta koje smo do sada ugrozili. Na dnevnom redu, ako ne baš ove, onda neke od narednih godina, biće nažalost i Boswellia sacra, sveto drvo koje luči tamjan. Ono je od 2008. godine na Crvenoj listi biljaka kojima preti izumiranje.

Teško je danas razumeti koliki je značaj tamjan imao kroz istoriju. Mirisao je u hramovima i kućama Starog sveta od II milenijuma pre nove ere (zidna slika u hramu kraljice Hatšepsut na kojoj su prikazane vreće tamjana datira iz 1458. godine p.n.e). Dim tamjana uzdizao se do neba i uspostavljao vezu između bogova i ljudi, čistio je, lečio je, zbog njega su ustanovljeni prvi trgovački putevi, njime su se darivali carevi, vredeo je ponekad čitavo bogatstvo i bogatstvo je donosio onima koji su ga sakupljali i prodavali… Danas se tamjan daleko manje koristi, najviše u kozmetičkoj industriji zbog neobično svežeg, citrusnog a ujedno slatkog začinskog mirisa i u tradiocionalnoj medicini (posebno Kine i Indije) zbog svojih lekovitih svojstava: deluje antiseptično, smiruje aksioznost i napetost. Ima neobično ambivalentno dejstvo: u stanju je da uspori i produbi dah, što je idealno za meditaciju i molitvu, ali pomešan sa malo vina, može da izazove blagu euforiju. Koriste ga podjednako istočna i zapadna hrišćanska crkva u svim svojim obredima. U toku su medicinska istraživanja koja tek treba da dokažu da bocvelijska kiselina iz tamjana uništava ćelije raka bešike i dojke.

Miris raja

Tamjan je mirisna smola drveta čije je naučno ime boswellila sacra. Kao i smirna (Commiphora myrrha) pripada porodici Burseracae za koju je karakteristično lučenje mirisnih smola. Drvo je neobično na mnogo načina: raste samo u pustinjskim kamenim predelima južne Arabije (Oman) i roga Afrike (Etiopija, Somalija). U više navrata je pokušano presađivanje biljke u druge krajeve sličnih klimatskih uslova, radi većih prinosa, a i radi očuvanja biljke (u jednom malom rasadniku u Arizoni izgledalo je da ima sve uslove),  ali u tuđini tamjan ne cveta, ne razmnožava se, vene i umire. Za stene na kojima raste vezuje se na neobičan, i ne bas sasvim jasan način: u korenu se formira neka vrsta gumenih, smolastih jastučića kojima drvo elastično prijanja uz podlogu. Pet latica malenog cveta menja boju – od žute, preko narandžaste do tamnocrvene… Mnogo mitova i legendi isplelo se oko ove zaista jedinstvene biljke. Egipćani su kuglice tamjana smatrali kapima znoja bogova koje su pale na zemlju. Upotrebljavali su ga za mumificiranje, za čisćenje i osvećenje hramova i kuća bogatih, za lečenje rana i zatezanje bora. Smolom se hranila a od grančica pravila gnezdo ptica feniks. Verovalo se da ga u domovini od nepoželjnih gostiju čuvaju majušne, ali strašne crvene zmije i oblaci otrovnih isparenja. Svojim je mirisom ispunjavao rajski vrt, u vreme dok je Adam po njemu šetao i razgovarao sa Bogom. A kada su se vrata raja nepovratno zatvorila za njim i njegovom ženom, molio je Adam Boga da mu dozvoli da iznese samo dve biljke iz vrta ne bi li ga svojim mirisom podsećale na raj koji je izgubio i vreme provedeno u njemu. Bile su to tamjan i smirna. Po veoma starim hebrejskim i apokrifnim hrišćanskim tekstovima, Adam ih je odneo u jednu pećinu, Pećinu Blaga.

Put tamjana

O legendarnoj poseti legendarne kraljice iz ništa manje legendarnog kraljevstva Sabe caru Solomonu, koja se imala dogoditi negde u X veku pre nove ere, znamo zaista vrlo malo, ali jedno je izvesno: ova bi priča mogla da bude sećanje na uspostavljanje prvih trgovačkih veza između Arabije, a verovatno i Indije, sa Mediteranom. Ovakvi susreti nikada u istoriji nisu bili beznačajni. (Sledeći put kad se kod Evropljana probudi strast za začinima, mirisima i zlatom, otkriće Ameriku). Bilo kako bilo, caru Solomonu je trebalo mnogo tamjana: u Jerusalimu se osvećivao novopodignuti Hram.  „Sam kralj, kao i Leviti i sav narod, išao je ispred… paleći ogromnu količinu tamjana, sve dok čitav okolni vazduh nije bio ispunjen mirisom koji je izdaleka presretao ljude i bio pokazatelj Božijeg prisustva“, piše u Starinama (glava 8, poglavlje 4) Josif Flavije, slavni jevrejski letopisac. Po vrlo strogim Mojsijevim uputstvima, čist tamjan se palio u spoljašnjim delovima hrama, a u Svetinji nad svetinjama samo „mešavina mirisa“, među kojima su smirna i tamjan. Ova mešavina mirisa i sama je bila sveta  i osvećivala je sve i svakoga koga bi se dotakla.

Kraljica od Sabe, došavši da ispita nadaleko čuvenu Solomonovu mudrost, donela je na plećima svojih kamila mnogo zlata, dragog kamenja i tamjana. I otvorila put novim i novim karavanima, koji će već od Herodotovog doba, čak dva puta godišnje prenositi dragocenu robu narodima Mediterana. Ovi su je često skupo plaćali. Grami tamjana ponekad su vredeli kao zlato.

Suze iz Dofara

I tada i sada tamjan se sakupljao na isti način. Opisi sakupljanja tamjana koji potiču od  grčkog botaničara Teofrasta i rimskog prirodnjaka Plinija Starijeg, začuđujuće su aktuelni i danas. Dofar, malenu oblast arabijskog priobalja na granici današnjeg Omana i južnog Jemena (gde je možda nekada bilo gorepomenuto legendarno kraljevstvo i u kome raste tamjan najboljeg kvaliteta) jednom godišnje, od jula do septembra, zapljusne daleki odjek indijskih monsuna. Karif (Khareef), kako je u Dofaru poznat, čini da se suva kamena pustinja pretvori u zelene šume. Sa planina se ka moru slivaju potoci koji inače ne postoje,  a vrhovi planina prebivaju u gustoj, vlažnoj magli. Ta isparenja su tamjanu dovoljna. Najbolju smolu daju oni koji ostaju van dometa kiša, visoko na krečnjačkim stenama, u „maglenim oazama“. U vreme Karifa, dakle, sakupljači bi specijalnim noževima zagrebali koru drveta. Na tom mestu počela bi da se luči smola i nakon desetak dana kap bi dobila oblik velike blede suze. „Suze“ su se potom nosile u planinske pećine u kojima bi ostajale do zime. Što su suze bile veće, to su bile i dragocenije. Od jednog drveta moguće je sakupiti nekoliko kilograma tamjana godišnje. Plinije takođe navodi da je oko tri hiljade porodica imalo ekskluzivno i nasledno pravo da skuplja tamjan. Vrlo je verovatno da ga potomci tih porodica, bar u Dofaru, sakupljaju i danas…

 Tajna je u mirisu

U nauci je opisan, po čuvenom francuskom piscu nazvan, fenomen Prust. To je sposobnost mirisa da sponatno izazovu veoma živa, afektivna i često stara sećanja. Drugim rečima, dokazano je da mirisi zaista vraćaju uspomene. I ne samo to: mirisi prodiru do delova mozga zaduženih za osećanja (amigdala) i emotivno pamćenje.  Kada svesno želimo nešto da upamtimo, usmeravamo se prema detaljima i koristimo sva čula. Ali kada osetimo određeni miris, čak i ako ga ne identifikujemo, odmah se vraćamo u emotivno stanje u kome smo bili kada smo ga ranije osetili.

Oni koji se profesionalno bave mirisima i aromama moraju da nauče da „slušaju kroz nos“. A slušati znači biti prijemčiv, biti prazan. Kada „slušamo“ tamjan, čujemo molitvu.

Možda jednog dana neka nauka dokaže da smo u stanju da pamtimo i preko granica sopstvenog sećanja. Bilo bi vrlo zanimljivo u tom novom svetlu pogledati na priču o najpoznatijim božićnim poklonima na svetu: o zlatu, smirni i tamjanu. Postoji, doduše apokrifna, verzija priče jevanđelista Mateja po kojoj mudraci donose darove, ne sa istoka, već iz davnina (hebr. qedem znači i istok i staro doba) i to iz one iste pećine u kojoj ih je Adam ostavio. Što bi značilo, direktno iz Raja. Da li tamjan miriše na Raj, da li Raj miriše na tamjan?

U svakom slučaju, dok ne budemo sigurni, možemo ovog proleća da uživamo u mirisima javnih i tajnih vrtova, tih zemaljskih rajeva…

 

Obrazovanje grčko, ekstravagancija rimska

 

Aleksandar Veliki, jedini od svog imena dostojan titule koju nosi, bio je kritikovan od strane jednog od svojih učitelja, Leonide, da je neumeren pri spaljivanju tamjana i da takav luksuz može da dopusti sebi samo onaj koji poseduje te zemlje. Kada je osvojio Gazu, momak je poslao učitelju nekoliko tovara skupocene smole (500 talenata tamjana i 100 talenata smirne) uz savet da ne bi trebalo da bude više takav bednik u odnosu prema bogovima.

Kada su građani Rima mnogo godina kasnije sahranjivali svog velikog vosjkovođu, novog osvajača Atine, Kornelija Sulu, njegovu su statuu načinili od tamjana, skupljeg od zlata u tom trenutku, i cimeta, i spalili je zajedno sa telom diktatorovim na Marsovom trgu. Bila bi ovo samo još jedna od neukusnih rimskih ludorija da nije Plutarha koji se u „Slavnim ljudima antike“ i sam čudi neobičnom postupku diktatora Sule koji ne samo da je napustio presto i otišao da živi na selu, već je vlast ustupio „onima kojima je bio tiranin“, a ne svom odabranom nasledniku. Možda su ipak posmrtne počasti Suli bile više od uobičajene rimske ekstravagancije…

 

 

Autor: Tijana Mirković

 

Ramonda – biljka feniks

Ramonda, autohton srpski cvet koji i kad se osuši u dodiru sa vodom oživi.
Poznato je da su čak i primerci iz starih herbarijuma oživeli u dodiru sa vodom.
Upravo zato Natalijina ramonda, koja od prirode raste na Kajmakčalanu, uzeta je za simbol Vaskrsa srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Lenta sa albanske spomenice na kojoj se nalazi prikaz ovog cveta, nosi se jedanaestog novembra, na dan potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu 1914-1918.

ramonda simbol

Ramonda nathaliae, sin: Ramonda serbica
Je biljka sa snažnim riomom, listovi su u prizemnoj rozeti iznad koje se izdižu ljubičasti cvetovi na dugačkim cvetnim drškama.
Ramonda je ugrožena vrsta i nalazi se pod zaštitom zakona u Srbiji.

Poklon koji je uvek primeren

Razmišljajući ovih dana šta da poklonim prijateljici za predstojeću slavu, shvatih da je jedina “stvar” koja se može poklanjati u svim situacijama (pa čak i kada situacija ne postoji) i koja nikada, ali nikada nije suvišna ni preterana, preskromna ni nešto zbog čega bi osobi koja poklon prima bilo neprijatno jeste- cveće. Cveće u bilo kom obliku: saksijsko, rezano, buket ili aranžman, korpa od 101 ruže ili jedan cvet orhideje u malenoj bundevi…!
Od kada uopšte datira korišćenje biljaka u svrhe darivanja ili ulepšavanja?
Oduvek su biljke korišćene da oplemene prostor u kome se nešto bitno dešava ili da ulepšaju i izdvoje osobu koja je centar tog dešavanja.Tako su Stari Egipćani cveće koristili kako bi ulepšali svoje hramove, kao i kraljevske trpeze svojih faraona. Grci su “spartanski” aranžirali cveće, koristeći simetrične forme i ograničen broj boja, posebnu pažnju poklanjajući cveću bele boje. Mračan Srednji vek skoro da potpuno prekida ekspanziju aranžiranja.U ovom period cveće se koristi u religiozne svrhe. Sva sreća, nakon doba mračnjaštva stiže period sunca i preporoda-renesansa, koja u modu vraća masivne, opuštene, vazdušaste aranžmane svetlih boja i jakih mirisa. A šta se dešava sa buketima? Oni se javljaju tek u doba engleskog georgijanskog perioda, a omiljen cvet je , naravno ruža!
U narednim periodima tehnika aranžiranja biljnog materijala se menja. Od previše raskošnog, čak neukusno aranžiranog prelazi u skromne naturalne aranžmane u kojima preovladavaju livadsko cveće I biljke iz bašte, koje su dostupne I jeftine ( i ja se danas vodim ovim principima!). Japanci nekako najdalje stižu sa razvijanjem jednostavnih, minimalističkih aranžmana i tako danas imamo ikebanu-japansku umetnost aranžiranja cveća. U današnje vreme ćete često čuti da i kupci ali i prodavci u cvećari o modernom aranžmanu u korpi, koji obiluje raznoraznim materijalima, šljokicama i perlicama pričaju kao da se radi o ikebani. Daleko je to od ikebana u svakom smislu.. Ona se uči godinama i retki su oni koji postanu majstori u pravljenju ikebana. Svaka grana ima svoju simboliku ( a postoje 3 glavne grane: šin, soe i hikae- nebo, zemlja i čovek) , kao i tačno određen njihov položaj. Nekako mi se čini da mi nismo dovoljno “zen” i da naši životni i radni prostori nisu (uglavnom) sređeni po feng šui-ju, da bi se ikebana ukopile u naš stil života. Procvetala grana trešnje (“a greota je odseći granu voćke u cvetu”-govorio je moj deda!) I 2 cveta irisa u specijalno dizajniranoj posudi nekako ne unose baš previše optimizma i pozitivne energije u naš često skučen stan na 15 spratu solitera gde je lift često u kvaru.
Tako se ja okrećem nečemu što mi je blisko, materijalima koji su lako dostuni i ne previše skupi. Način na koji aranžiram i koristim cveće nazivam naturalistički. Radim “sezonske” aranžmane i bukete i užasno me nervira kada cvećari i aranžeri ne koriste maštu i prirodne materijale koji su dostupni. Kanda se vode onom starom da je tuđe bolje, pa okreću glavu od domaćeg izobilja.
Čim grane prolećno sunce, okom profesionalca opažam svaku promenu, svaki novi list na drvetu i cvet na još goloj zemlji. Dešava mi se da mi grana žbunja koju sam koristila u aranžmanu nastavi da lista, a ponekad čak i procveta u sunđeru. Čudesno! Kako se približava leto, broj biljka koje koristim raste. Tako mlade kojima ja pravim bidermajer često (presrećne) završe sa buketom čiji miris i sklop boja ne mogu da se dočaraju rečima. Kamilica, hajdučka trava, divlja nana, domaće ruže čine bidermajer originalnim i veličanstvenim.

Cvetni aranzman

Kada smo kod domaćih ruža,, moje iskustvo u radu sa njima je izvanredno. Zahvalnije su mi za rad, dugo traju (već su adaptirane na ovdašnje klimatske uslove) i daleko jeftinije od uvoznih. Ali, na žalost (uvek ima to ali!), nisu dostupne tokom cele godine. Mogu se nabaviti do oktobra, eventualno novembra meseca,, pa ja i moje rane “jesenje” aranžmane radima sa njima. A bogata, plodna jesen nudi pregršt materijala koji se mogu koristiti u aranžmanima. Već godinama unazad imam akcije sakupljanja opalog lišća u parkiću iza zgrade, gde uposlim svu decu iz ulice. Naravno, klinci neće da rade bez neke nadoknade, pa im plaćam i podmićujem ih slatkišima. Sve se u današnje vreme plaća! Aranžiram najčešće u ukrasnim bundevama i tikvama, a ne retko se u aražmanu provuče i neki plod.

Cvece u korpici
Koristim šipak, ukrasni plavi paradajz, šućurke, jabuke, divlje dunjice, grožđe…sve što mi padne pod ruku. Zima, zima, e pa šta je…-zima mi je nekako određena za elegantniji način aranžiranja (nikako šljokice, srebrna ili zlatna boja u neograničenim količinama!). U nedostatku domaćih ruža okrećem se orhidejama. Nezvanično, proglasila sam ih princezama cveća! Pružaju mi neograničenu slobodu i raznovrsnost u radu i uklapanju sa ostalim materijalom.
Eto, ja to otprilike tako razmišljam i radim. U narednim člancima ću objašnjavati “praktično” aranžiranje. Nadam se da će svako ko je zainteresovan za ovu temu moći na jednostavan i zabavan način da napravi sopstvenu cvetnu kreaciju i da obraduje neku dragu osobu. Ili sebe, zašto da ne!?
Do sledećeg čitanja ( I pisanja)!

Jelena Banović
dipl ing pejzažne arhitekture i aranžer cveća
Kontakt podaci na sajtu: www.jelenafloraldesign.com

Krasula – drvo novca

Mesnata sukulenta sa vrlo snažnim stablom koje liči na malo drvo. Listovi su ovalni, mesnati, glatki i mogu biti zelene ili srebrnaste boje. Zeleni primerci se mogu gajiti i u poluhladovini, dok srebrnasti zahtevaju dosta svetle položaje ali bez direktnog sunca. Zalivanje vodom je jednom nedeljno od aprila do septembra, zavisno od toga kolika je temperatura u prostoriji i brzina sušenja površinskog sloja zemlje. Od septembra do decembra zalivanje je svake treće nedelje a u decembru i januaru po jednom mesečno, da bi od februara zalivanje bilo češće, jednom nedeljno. Listovi skladište vodu, tako da se u sušnom periodu vrši napajanje biljke vodom iz njih. Prihranjuje se tečnim đubrivom za kaktuse, ali upola razblaženim rastvorom, na svakih petnaest dana. Poželjno je presađivanje svakog proleća u novu humusnu zemlju jer se tako podstiče njen rast. Prija joj suv vazduh, a osetljiva je na promaju, česta premeštanja, višak vlage(dolazi do pojave plesni i buđi i biljka propada). Pogodnija je hladna prostorija (minimum 10 stepeni), tada se ređe zaliva, ukoliko je pretoplo u sobi dolazi do deformacije biljke i ona gubi svoj oblik i lepotu. Mogu da je napadnu biljne vaši, ali to je jako retko. Leti se može izneti napolje u hladovinu. Razmnožava se reznicom lista. Izdanci rastu nakon mesec dana. takve biljke su male i sporo rastu, ali izgledaju kompaktnije.
Reznice sa vrha biljke mnogo brže rastu.
Životni vek krasule je čak i do 30 godina u saksiji.
Sujeverni veruju da će se vlasnik ove biljke opariti ukoliko njegova biljka procveta.
Cvetovi su prelepi, sitni, zvezdasti, ružičasto–bele boje, a pojavljuju se od leta do početka zime. Međutim ovo je jako zahtevna biljka po pitanju cvetanja. Ko uspe da je „natera“ da cveta pravi je srećnik, ali zbog prelepih cvetova vredi pokušati. Ako se svega ovoga pridržavate, ko zna možda baš vas vaša krasula obraduje cvetovima. Srećno!

Autor: Ivana Kostić

Simbolika maka

Mak je simbol Velike majke kao jedne i mnoštva, majke i device. On predstavlja noć i posvećen je svim božanstvima noći i meseca. Predstavlja plodnost, zaborav, nemar, lenjost i smrt – ova četiri potonja značenja su povezana sa drogama koje se proizvode od maka, kao što su opijum, morfin i heroin.
Makovi kao ornamenti pojavljuju se na crtežima etrurskog ostrva mrtvih. Razlog zbog kog je se mak smatra simbolom plodnosti je, naravno, brojnost njegovih semenki. U kineskoj simbolici, mak označava povlačenje, odmor, uspeh i lepotu, ali kao opijum simbolizuje zlo, odsutnost duhom i razuzdanost.
U grčko – rimskoj kulturi, mak simbolizuje period sna i smrti u biljnom svetu, simbol je Demetre (boginje zemljoradnje, žitarica i useva), pdnosno Cerere, Persefone, Venere, Hipnosa i Morfeja.
Lišće maka je bilo posvećeno majci bogova, Heri, i služilo je za proricanje.
U hrišćanstvu, mak predstavlja san, neznanje i ravnodušnost. Mak crven kao krv predstavlja Isusovu patnju kao i smrtni san.

Simbolika pirinča

Na zapadu, pirinač ima simbolično značenje koje je slično značenju zrna žita, ali na Istoku, pošto je osnovna hrana, smatra se da ima božansko poreklo.
On može imati magične osobine i obezbeđivati ishranu natprirodnih svojstava, ili može da na magičan način obnavlja zalihe sebe samog. Simbol je obilja i nebeskog opskrbljivanja i prema verovanju, ljudi su bili prinuđeni da ga gaje tek nakon što su isterani iz raja, a zemlja i nebo u božanskom smislu se razdvojili. Pirinač predstavlja večni život, duhovnu ishranu, iskonsku čistotu, solarnu snagu, znanje, boilje, sreću i plodnost. Otud i običaj, rasprostranjen i na Istoku i na Zapadu, da se namladu tokom venčanja baca pirinač.

Simbolika smokve

Drvo i plod smokve simbolizuju život, plodonosnost, napredak i mir. Ponekad se smokvino drvo prikazivalo kao drvo znanja, a spaja u sebi simboliku i muškog i ženskog principa, sa listom koji predstavlja muški princip, ii lingam, i plodom koji predstavlja ženski princip, odnosno joni. Smokvin list označava strast i seksualnost. Plutarh je zapisao: „list smokve predstavlja pijenje i kretanje i predpostavlja se da označava muški polni organ.“korpa sa smokvama označava plodnost i ženu kao boginju ili majku. U vezi je sa vinovom lozom kao mestom mira i opuštenosti. Zbog oblika svojih plodova, koji nalikuju ženskim grudima, smokva se poistovećuje s njima i ponekad naziva „drvetom mnogih dojki“.
U budističkoj tradiciji, smokva je sveto drvo Bodi, pod kojim je Budi dato prosvetljenje. U hrišćanstvu, smokvino drvo ponekad zauaima mesto jabukovog drveta kao drveta poznanja u rajskom vrtu. U grčko – rimskoj kulturi, smokvino drvo je posveceno Dionisu, odnosno Bahu, Prijapu, Jupiteru i Silvanu. Falusni je simbol. U jevrejskoj tradiciji, drvo smokve predstavlja mir, napredak, obilje, i simbol je Izraela zajedno sa vinovom lozom. U islamu, prikazano je kao nebesko drvo koje je sveto, jer je na njemu Muhamed položio zakletvu. U kulturama Okeanije, smokav uglavnom predstavlja drvo života i igra važnu ulogu u spiritualnim ritualima.

Simbolika bora

Kao i ostalo zimzeleno drveće, bor je simbol besmrtnosti, večnog života. On označava uspravnost, iskrenost, časnost, jak karakter, vitalnost, plodnost, tišinu i samoću, a dobro je znan i kao falusni simbol. On čuva telo od propadanja, i zato se sadi na grobljima i koristi za izradu kovčega. Šišarka bora simbolizuje vatru zbog svog oblika koji podseća na plamen i takođe je falusni simbol i označava muževnost, plodnost i dobar usud. U kineskoj tradiciji bor je hrabrost, lojalnost i posvećenost, dugovečnost, otpornost pred nedaćama i nemirima i čini Konfučijev simbol. U japanskoj kulturi predtavlja dugovečnost. U starogrčkoj kulturi simbol je Zevsa a u vezi je i sa Dionisom, Artemidom i Eskulapom. U Rimu je bor simbolizovao Jupitera i veneru kao pura arbor – “neiskvareno drvo” – i devičanstvo. Povezivan je sa Dijanom i Mitrom. U semitskoj tradiciji, šišarka je simbol života. Označava plodnost, a drvo je posvećeno frogojskom Atiju i njegovoj supruzi Kibeli.

sisarka-ziveti_sa_biljkama

Simbolika bambusa

Bambus označava gracioznost, savitljivost, sposobnost da se čovek povije koliko je potrebno ai i da pri tom zadrži svoju jačinu, elastičnost, dobru sposobnost reprodukcije, dugotrajno prijateljstvo, dugovečnost, stariju alo snažnu osobu, čitavu osobu koja se savija pri oluji a onda ispravlja, snažna i hrabra, kada oluja prođe.
U kineskoj kulturi, bambus predstavlja dugovešnost, pobožnost, očuvanje tradicije kroz generacije, kao i zimsko doba, zajedno sa drvetom šljive i borom kao tri zimska prijatelja. On je znak i belega Bude, i učenjak koji se drži uspravno ali sa poštovanjem. Bambus sa sedam čvorova označava sedam stupnjeva inicijacije i molitve. Bambus sa vrapcem predstavlja prijateljstvo. bambus sa ždralom predstavlja dugovečnost i sreću. U Japanu, bambus je simbol predanosti i iskrenosti.