Seme pinjola začin i afrodizijak

Pinjol ( Pinus pinea ) je mediteranska četinarska vrsta drveta sa veoma nesvakidašnom krošnjom kišobranastog oblika, visine 6 – 12 m.
Seme se nalazi unutar šišarica, koje se ručno sakupljaju, uglavnom po sunčanom vremenu kada potpuno sazru, i iz njih se takođe ručno odstranjuje.
Seme sadrži veliku količinu masti i belančevina. Iako je veoma kalorično, zbog nezasićenih masti veoma je korisno u lečenju kardiovaskularnih bolesti ( dnevna doza je 60g ). Takođe može se upotrebiti kao sredstvo protiv uznemirenosti, za poboljšanje probave, rada bubrega i mokraćnih kanala. Seme pinjola je takođe izuzetno moćan afrodizijak i već oko 2 000 godina se koristi u mediteranskom području kao začin ili dodatak jelima, najčešće u pastama.

 

Sos za testenine od pinjla i gorgonzole
 
Potrebno je:
– gorgonzola
– brašno
– seme pinjola
– pavlaka za kuvanje
– belo vino
– beli luk
– beli biber
U ugrejano maslinovo ulje doda se isckani luk, i sve se proprži. Zatim se u lonac doda malo brašna i prži dok smesa ne dobije smeđu boju, a potom se dodaje gorgnozola iseckana u kockice, pavlaka za kuvanje, belo vino, pinjoli i beli biber. Posoli se i kuva 3 – 4 minuta na laganoj vatri i potom sipa preko špageta ili makarona.
Autor: Mina Ristić Dipl. inž. PAiH

Boje i dah Provanse u vašem dvorištu

Lekovita i aromatična bilja osim svoje primarne namene, opčinjavaju nas i vizuelno. Krhke, a žilave stabljike. Poneke sa krunom neznog cveta prkose vetru. Potrebno je malo truda kako biste mali deo vrta pretvorili u oazu. Drvena, stara kolica koja će služiti kao postolje i savršeno se uklopiti u ambijent i nekoliko saksija lavande, žalfije, ruzmarina… Sve se lako sadi i brzo buja tako da slobodno male sadnice posadite u velike saksije. Vrt savakako možete dodatno obogatiti jos nekim ukrasnim cvecem sa ovdašnjeg prostora.

Mediteran

Sav taj hmelj

Kratka biografija jedne od strateški najznačajnijih svetskih biljaka

 

Kada je na blogu Bele kuće, sada već davne 2012. godine, osvanula simpatična i na prvi pogled bezazlena vest da je Barak Obama kupio set za kućno pravljenje piva i instalirao ga u kuhinji svoje (bele) kuće, bilo je jasno da je elitističko-snobovski model vinskih rituala prilično potrošen i da se povlači pred nadolazećom plimom demokratske i populističke kulture piva. White House Honey Ale na jedan posredan način oživljava staru debatu pivo ili vino čije je seme začeto valjda još u starom Egiptu u kome je vino bilo rezervisano za elitu i posebne prilike dok je pivo smatrano hranom, „tečnim hlebom“, koji je bio dostupan i u kome su podjednako uživali robovi i slobodni ljudi. No, pored toga što promoviše američkog predsednika kao običnog čoveka koji živi „kao sav normalan svet“, svetlo pivo Bele kuće promoviše i jedan relativno nov (bar nama u Srbiji) trend i novu debatu: domaće (homemade), personalizovano i lokalno nasuprot industrijskom, otuđenom od prirode i globalnom. Poslednju deceniju u svetu tako obeležava i bum kućnih, kraft piva, zahvaljujući kojima smo se, ako ništa drugo, podsetili da se pivo pravi od ječma, vode, kvasca i hmelja. I već vekovima unazad – ničeg drugog.

 

Hmelj naš nasušni

S obzirom da tragove proizvodnje piva nalazimo još u praistoriji, hmelj je relativno nov dodatak piću koje su Rimljani smatrali prilično jadnom zamenom za vino, koje kuvaju narodi na severu gde vinova loza ne raste. U Nemačkoj, Skandinaviji, na Britanskim ostrvima piće od kuvanog ječmenog ili pšeničnog slada začinjavano je aromatičnim i gorkim travama: jagorčevinom, hajdučkom travom, klekom ili pelenom. Naravno, najtraženiji začini bili su oni koji su pojačavali osećaj opijenosti, a među najkontroverznijim su svakako otrovna bunika i gljiva crvena muhara (amanita muscaria). (Navodno su Vikinzi otkrili ovu poslednju kao idealno sredstvo za dovođenje u željeno stanje potpune mahnitosti pred polazak u bitku).

Pretpostavlja se da su tokom sedmog veka slovenski ratni zarobljenici sa Volge doneli u Bavarsku jedinstvenu biljku koja će od tada do danas postati nezamenljiv začin za pivo. Prvi podaci o zasadima hmelja potiču iz 736. godine iz oblasti Halertau u Nemačkoj. Vest se širila, za rani srednji vek, munjevitom brzinom: trideset godina kasnije hmelj se uzgaja u čuvenom i uticajnom manastiru Sankt Galen u Švajcarskoj, a 768. krasi vrtove Pipina Malog, oca Karla Velikog. Prvi dokument koji nedvosmisleno povezuje pivo i hmelj potiče iz 822. godine: benediktinski opat u tipiku manastira navodi i odredbe o prikupljanju dovoljnih količina hmelja za proizvodnju piva. Manastir svetog Galena za vrlo kratko vreme postao je prva i najveća srednjovekovna pivara. Proizvodnja se proširila i na druge manastire, podjednako muške i ženske. (U Nemačkoj su inače žene kuvale pivo). Monasi su vrlo brzo shvatili da, ako je pivo dovoljno jako i od najboljih sastojaka, ne samo da gasi žeđ već je i vrlo hranljivo, što je duge posne dane činilo znatno podnošljivijim. Osim toga, još od vremena starih Grka poznata su izvesna medicinska svojstva hmelja: njegove glandule imaju blago narkotičko, anestetičko i sedativno dejstvo, leče nesanicu, pojačavaju apetit i – umiruju seksualnu žudnju. Modernim jezikom rečeno, all in one…

Priča o pivu i hmelju, sjedinjenim tada za sva vremena, širila se logično i brzo: manastiri su pravili više piva nego što im treba, vremenom su postajali sve veštiji, viškove su delili uz hleb i konačište siromašnima, putnicima namernicima, hodočasnicima. Kao najučeniji ljudi svoga doba, proizvodnju piva nisu prepuštali slučaju – tražili su najbolje recepte, eksperimentisali i ostavljali zapise o rezultatima U XI veku Hildegard fon Bingen, monahinja benediktinskog reda, savetnica Fridriha Barbarose, lekarka i naučnica, u knjizi Physica sacra daje detaljan opis značaja hmelja za očuvanje piva i zdravlje ljudi. Ovom potonjem i sama je posvedočila – redovno je pila pivo i poživela 81 godinu, što je za ono vreme začuđujuće dugo. Komercijalno uzgajanje hmelja u severnoj Nemačkoj započelo je u XII ili XIII veku, a prvi dokaz o začinjavanju piva hmeljom u Engleskoj potiče iz 1412. godine. Početkom XVIII veka engleski parlament je zabranio da se u pivo za gorčinu dodaje bilo šta osim hmelja. Dakle, tajna dobrog piva je u hmelju. Ali, šta je hmelj i zašto je toliko važan?

 

Hmelj nije žitarica

Hmelj je višegodišnja biljka umerenih pojaseva Evroazije i Severne Amerike. Pripada maloj, ali čuvenoj porodici hemp biljaka – Cannabaceae. (Manje-više, hmelj je njen jedini zakonski prihvaćen član). On je zeljasta penjačica koja raste preko 7 metara uvijajući se oko stabla ili druge potpore u pravcu kazaljke na satu i prijanjajući uz nju sitnim, oštrim dlačicama poput čekinja. Upravo ovoj svojoj navici duguje ime: Rimljani su, naime, potpuno pogrešno verovali da hmelj sisa život iz drveta-domaćina uz koji se penje, pa su ga prozvali humulus lupulus, tj. vučić (mali vuk). (Ovo je bilo očigledno najpribližnije jer će jedini srpski internacionalizam – vampir, osvojiti svet tek u 18. veku). Hmelj je dvodoma biljka. Ženski cvetovi se razvijaju u čvrstu formaciju nalik šišarkama. Muške biljke i cvetovi nepoželjni su u zasadima. Listovi su paralelni i zrakasti. Rađa dugo – dvadeset i više godina. Cvetovi–šišarke hmelja sadrže esencijalna ulja i žućkastu, smolastu supstancu – lupulin koji se sastoji od lupulona i humulona. Alfa kiseline, glavni sastojak lupulona, koje se izomerizuju tokom kuvanja, daju pivu taj željeni gorkast ukus. Osim ukusa, hmelj, kao što je Hildegard fon Bingen pretpostavila, ima antibakterijska svojstva koja sprečavaju kvarenje, kao i znatan uticaj na stabilnost pene. Najveći procenat hmelja, da bi se što duže održala, sadrže IPA (Indian Pale Ale) piva, koja su Englezi svojevremeno slali u Indiju. I fenomenalna su.

Najveći proizvođači hmelja danas su, naravno, SAD i Nemačka. Na listi prvih deset su i Češka, Slovenija, Poljska, čak i Albanija. Što se Srbije, pak, tiče, velika je šteta što pre sto godina nije bilo ovakvih lista. Jer da je bilo, bili bismo među prvih pet. A danas Srbija hmelj uvozi. Pošto smo na odgovarajućoj geografskoj širini i imamo zemlju na kojoj uspeva krompir (a takva je idealna za hmelj), znači da izgleda opet nismo imali sreće…

 

Iz Bačkog Petrovca u svet, i obrnuto

Hmelj je na naše prostore doneo 1770. godine grof Andrej Hadik, feldmaršal na dvoru Marije Terezije, i posadio ga na svom imanju u Futogu. Kako navodi prof.dr Jan Kišgeci, akademik, hmelj je u „zlatno doba“ pokrivao čak deset hiljada hektara vojvođanske ravnice. Centar prerade bio je u Bačkom Petrovcu, gde se hmelj dorađivao, pakovao i onda prodavao svim jugoslovenskim pivarama, a preko 50 procenata roda se izvozilo. U periodu između 1905. i 1925. godine tradicionalna, aromatična sorta Bačka izvozila se najviše u Ameriku i Nemačku (sic!) i „korišćena je za spravljanje visokokvalitetnih svetskih piva“ (v. prof. dr Jan Kišgeci, „Hmeljarski magacini u Bačkom Petrovcu“, Iz istorije poljoprivrede, sv. 1, 2010). Ali, avaj! Do kraja dvadesetih godina iz Amerike se svetom proširila pošast ekonomske krize. Povrh toga, SAD su uvele prohibiciju. Godine 1927. kupaca u Bačkom Petrovcu nije bilo. U međuvremenu, ljudi su podizali vrlo skupe zasade, podizali zgrade za preradu hmelja, uzimali kredite. Sve je propalo: hmeljarski region, jedan od najvećih u svetu, za nekoliko godina postao je jedan od najmanjih (oko 300 hektara).

Nakon Drugog svetskog rata, pedesetih godina, opreznije i skromnije doduše, ali istrajno, u Bačkom Petrovcu ponovo se zelene hmeljanici. Osamdesetih godina prošlog veka bili smo domaćini Svetskog kongresa hmeljara. Onda je devedesetih hmelj ponovo nestao. Danas ga uvozimo. Sve, sav hmelj.

Da je istorija učiteljica života i da se ponavlja, poznato je. Ali nama baš često. A i baš zna da izmlati.

 

Umesto zaključka

Živimo u doba, to se mora priznati, kada znamo šta smo pojeli ili popili samo ako sami to napravimo. Živimo u doba, a i to se, nažalost, mora priznati, kada civilizovani svet stoji na onoj tankoj granici gde mu se može dogoditi da ga, kao nekada Rimsko carstvo, sruše njegovi sopstveni ideali. Među nama ima zakletih pionira koji pamte da treba da „živimo kao da će sto godina biti mir i sutra izbiti rat“. Ima među nama i onih koji prate trendove, čak i kad dolaze od predsednika Amerike. Ima prosto onih koji vole dobro pivo i koji su mu, takoreći, ideološki odani. Nije loše imati svoj hmelj, i od svega svog pomalo. Nikad se ne zna, za svaki slučaj i za nedajbože. Ko god da ste, posadite hmelj. Hmelj je dobar.

Autor: Tijana Mirković

 

 

Priča o tamjanu – Mirisne suze sveta

 

„Dok dan zahladi i senke otidu, ići ću ka gori smirnovoj i ka humu tamjanovom“ (Pesma nad pesmama, 4:6)

I ovog zanosnog proleća, kada misli o lepoti prirode spontano naviru, u najvećem javnom vrtu na svetu, u Kraljevskoj botaničkoj bašti u Londonu, održaće se simpozijum o stanju biljaka u svetu (State of the World's Plants Symposium). Uvaženi botaničari celog sveta raspravljaće o budućnosti biljnih vrsta koje smo do sada ugrozili. Na dnevnom redu, ako ne baš ove, onda neke od narednih godina, biće nažalost i Boswellia sacra, sveto drvo koje luči tamjan. Ono je od 2008. godine na Crvenoj listi biljaka kojima preti izumiranje.

Teško je danas razumeti koliki je značaj tamjan imao kroz istoriju. Mirisao je u hramovima i kućama Starog sveta od II milenijuma pre nove ere (zidna slika u hramu kraljice Hatšepsut na kojoj su prikazane vreće tamjana datira iz 1458. godine p.n.e). Dim tamjana uzdizao se do neba i uspostavljao vezu između bogova i ljudi, čistio je, lečio je, zbog njega su ustanovljeni prvi trgovački putevi, njime su se darivali carevi, vredeo je ponekad čitavo bogatstvo i bogatstvo je donosio onima koji su ga sakupljali i prodavali… Danas se tamjan daleko manje koristi, najviše u kozmetičkoj industriji zbog neobično svežeg, citrusnog a ujedno slatkog začinskog mirisa i u tradiocionalnoj medicini (posebno Kine i Indije) zbog svojih lekovitih svojstava: deluje antiseptično, smiruje aksioznost i napetost. Ima neobično ambivalentno dejstvo: u stanju je da uspori i produbi dah, što je idealno za meditaciju i molitvu, ali pomešan sa malo vina, može da izazove blagu euforiju. Koriste ga podjednako istočna i zapadna hrišćanska crkva u svim svojim obredima. U toku su medicinska istraživanja koja tek treba da dokažu da bocvelijska kiselina iz tamjana uništava ćelije raka bešike i dojke.

Miris raja

Tamjan je mirisna smola drveta čije je naučno ime boswellila sacra. Kao i smirna (Commiphora myrrha) pripada porodici Burseracae za koju je karakteristično lučenje mirisnih smola. Drvo je neobično na mnogo načina: raste samo u pustinjskim kamenim predelima južne Arabije (Oman) i roga Afrike (Etiopija, Somalija). U više navrata je pokušano presađivanje biljke u druge krajeve sličnih klimatskih uslova, radi većih prinosa, a i radi očuvanja biljke (u jednom malom rasadniku u Arizoni izgledalo je da ima sve uslove),  ali u tuđini tamjan ne cveta, ne razmnožava se, vene i umire. Za stene na kojima raste vezuje se na neobičan, i ne bas sasvim jasan način: u korenu se formira neka vrsta gumenih, smolastih jastučića kojima drvo elastično prijanja uz podlogu. Pet latica malenog cveta menja boju – od žute, preko narandžaste do tamnocrvene… Mnogo mitova i legendi isplelo se oko ove zaista jedinstvene biljke. Egipćani su kuglice tamjana smatrali kapima znoja bogova koje su pale na zemlju. Upotrebljavali su ga za mumificiranje, za čisćenje i osvećenje hramova i kuća bogatih, za lečenje rana i zatezanje bora. Smolom se hranila a od grančica pravila gnezdo ptica feniks. Verovalo se da ga u domovini od nepoželjnih gostiju čuvaju majušne, ali strašne crvene zmije i oblaci otrovnih isparenja. Svojim je mirisom ispunjavao rajski vrt, u vreme dok je Adam po njemu šetao i razgovarao sa Bogom. A kada su se vrata raja nepovratno zatvorila za njim i njegovom ženom, molio je Adam Boga da mu dozvoli da iznese samo dve biljke iz vrta ne bi li ga svojim mirisom podsećale na raj koji je izgubio i vreme provedeno u njemu. Bile su to tamjan i smirna. Po veoma starim hebrejskim i apokrifnim hrišćanskim tekstovima, Adam ih je odneo u jednu pećinu, Pećinu Blaga.

Put tamjana

O legendarnoj poseti legendarne kraljice iz ništa manje legendarnog kraljevstva Sabe caru Solomonu, koja se imala dogoditi negde u X veku pre nove ere, znamo zaista vrlo malo, ali jedno je izvesno: ova bi priča mogla da bude sećanje na uspostavljanje prvih trgovačkih veza između Arabije, a verovatno i Indije, sa Mediteranom. Ovakvi susreti nikada u istoriji nisu bili beznačajni. (Sledeći put kad se kod Evropljana probudi strast za začinima, mirisima i zlatom, otkriće Ameriku). Bilo kako bilo, caru Solomonu je trebalo mnogo tamjana: u Jerusalimu se osvećivao novopodignuti Hram.  „Sam kralj, kao i Leviti i sav narod, išao je ispred… paleći ogromnu količinu tamjana, sve dok čitav okolni vazduh nije bio ispunjen mirisom koji je izdaleka presretao ljude i bio pokazatelj Božijeg prisustva“, piše u Starinama (glava 8, poglavlje 4) Josif Flavije, slavni jevrejski letopisac. Po vrlo strogim Mojsijevim uputstvima, čist tamjan se palio u spoljašnjim delovima hrama, a u Svetinji nad svetinjama samo „mešavina mirisa“, među kojima su smirna i tamjan. Ova mešavina mirisa i sama je bila sveta  i osvećivala je sve i svakoga koga bi se dotakla.

Kraljica od Sabe, došavši da ispita nadaleko čuvenu Solomonovu mudrost, donela je na plećima svojih kamila mnogo zlata, dragog kamenja i tamjana. I otvorila put novim i novim karavanima, koji će već od Herodotovog doba, čak dva puta godišnje prenositi dragocenu robu narodima Mediterana. Ovi su je često skupo plaćali. Grami tamjana ponekad su vredeli kao zlato.

Suze iz Dofara

I tada i sada tamjan se sakupljao na isti način. Opisi sakupljanja tamjana koji potiču od  grčkog botaničara Teofrasta i rimskog prirodnjaka Plinija Starijeg, začuđujuće su aktuelni i danas. Dofar, malenu oblast arabijskog priobalja na granici današnjeg Omana i južnog Jemena (gde je možda nekada bilo gorepomenuto legendarno kraljevstvo i u kome raste tamjan najboljeg kvaliteta) jednom godišnje, od jula do septembra, zapljusne daleki odjek indijskih monsuna. Karif (Khareef), kako je u Dofaru poznat, čini da se suva kamena pustinja pretvori u zelene šume. Sa planina se ka moru slivaju potoci koji inače ne postoje,  a vrhovi planina prebivaju u gustoj, vlažnoj magli. Ta isparenja su tamjanu dovoljna. Najbolju smolu daju oni koji ostaju van dometa kiša, visoko na krečnjačkim stenama, u „maglenim oazama“. U vreme Karifa, dakle, sakupljači bi specijalnim noževima zagrebali koru drveta. Na tom mestu počela bi da se luči smola i nakon desetak dana kap bi dobila oblik velike blede suze. „Suze“ su se potom nosile u planinske pećine u kojima bi ostajale do zime. Što su suze bile veće, to su bile i dragocenije. Od jednog drveta moguće je sakupiti nekoliko kilograma tamjana godišnje. Plinije takođe navodi da je oko tri hiljade porodica imalo ekskluzivno i nasledno pravo da skuplja tamjan. Vrlo je verovatno da ga potomci tih porodica, bar u Dofaru, sakupljaju i danas…

 Tajna je u mirisu

U nauci je opisan, po čuvenom francuskom piscu nazvan, fenomen Prust. To je sposobnost mirisa da sponatno izazovu veoma živa, afektivna i često stara sećanja. Drugim rečima, dokazano je da mirisi zaista vraćaju uspomene. I ne samo to: mirisi prodiru do delova mozga zaduženih za osećanja (amigdala) i emotivno pamćenje.  Kada svesno želimo nešto da upamtimo, usmeravamo se prema detaljima i koristimo sva čula. Ali kada osetimo određeni miris, čak i ako ga ne identifikujemo, odmah se vraćamo u emotivno stanje u kome smo bili kada smo ga ranije osetili.

Oni koji se profesionalno bave mirisima i aromama moraju da nauče da „slušaju kroz nos“. A slušati znači biti prijemčiv, biti prazan. Kada „slušamo“ tamjan, čujemo molitvu.

Možda jednog dana neka nauka dokaže da smo u stanju da pamtimo i preko granica sopstvenog sećanja. Bilo bi vrlo zanimljivo u tom novom svetlu pogledati na priču o najpoznatijim božićnim poklonima na svetu: o zlatu, smirni i tamjanu. Postoji, doduše apokrifna, verzija priče jevanđelista Mateja po kojoj mudraci donose darove, ne sa istoka, već iz davnina (hebr. qedem znači i istok i staro doba) i to iz one iste pećine u kojoj ih je Adam ostavio. Što bi značilo, direktno iz Raja. Da li tamjan miriše na Raj, da li Raj miriše na tamjan?

U svakom slučaju, dok ne budemo sigurni, možemo ovog proleća da uživamo u mirisima javnih i tajnih vrtova, tih zemaljskih rajeva…

 

Obrazovanje grčko, ekstravagancija rimska

 

Aleksandar Veliki, jedini od svog imena dostojan titule koju nosi, bio je kritikovan od strane jednog od svojih učitelja, Leonide, da je neumeren pri spaljivanju tamjana i da takav luksuz može da dopusti sebi samo onaj koji poseduje te zemlje. Kada je osvojio Gazu, momak je poslao učitelju nekoliko tovara skupocene smole (500 talenata tamjana i 100 talenata smirne) uz savet da ne bi trebalo da bude više takav bednik u odnosu prema bogovima.

Kada su građani Rima mnogo godina kasnije sahranjivali svog velikog vosjkovođu, novog osvajača Atine, Kornelija Sulu, njegovu su statuu načinili od tamjana, skupljeg od zlata u tom trenutku, i cimeta, i spalili je zajedno sa telom diktatorovim na Marsovom trgu. Bila bi ovo samo još jedna od neukusnih rimskih ludorija da nije Plutarha koji se u „Slavnim ljudima antike“ i sam čudi neobičnom postupku diktatora Sule koji ne samo da je napustio presto i otišao da živi na selu, već je vlast ustupio „onima kojima je bio tiranin“, a ne svom odabranom nasledniku. Možda su ipak posmrtne počasti Suli bile više od uobičajene rimske ekstravagancije…

 

 

Autor: Tijana Mirković

 

5 biljaka koje se isplati gajiti

Predstavljamo vam pet biljaka koje donose siguran i veoma veliki profit. Iako je cena ovih plodova visoka i u vreme zrenja, preporučuje se njihova prerada ili zamrzavanje i prodaja van sezone kada cena po kilogramu daleko nadmašuje otkupnu cenu.

1.Jagoda

Postoje mnoge sorte jagoda koje se gaje bilo na otvorenom bilo u plastenicima . Sade se u redove ili bankove. Kod gajenih sorata jagoda hemijska zaštita je neophodna . Kod nas u Srbiji najtrazenije sorte su : alba, roksana, marmolada, kleri. Jagode se razmnožavaju stolomima ili u narodu brkovima .

Pre sadnje jagoda tj. zasada treba njivu dobro očistiti od korova i dobro nadjubriti. Savet poljoprivrednih stručnjaka je neophodan.

2.Malina

Malina je divlja biljna vrsta ali selekcijom je stvoreno mnogo remonentnih sorti koje se gaje u svetu pa i kod nas. U Srbiji se najviše gaje: vilame, miker, tjulamin, polana i polka . malina se lako razmnožava na sve nacine a najcesci je izdancima iz korena . Jesenja sadnja je u mnogome bolja nego prolecna .Na 1ha. vilamet daje i do 10 tona ploda u sezoni. Osim polane i polke sve ostale sorte malina moraju da se vezuju za naslon od žice . Za dobar rod navodnjavanje je neophodno kao i sve agrotehničke mere koje su propisane.

3.Kupina

Kupina je divlja biljna vrsta ali selekcijom na raznoraznim institutima je dobijeno mnogo dobrih sorata koje se danas gaje. najpoznatije kod nas su : Čacanska rana, ton fri, loh nes.

I za kupinu isto važe uslovi kao i za malinu. Za uspešno gajenje kupine potreban je naslon od žica i kočeva jer kupina kao i malina mora da se vezuje. Postoje neki hibridi kupina koji rastu kao zbun pa nije potrebno vezivanje. Razmnožava se korenovim reznicama , reznicama lastara i savijanjem i pričvršćivanjem vrha lastara za zemlju.

4.Borovnica

Borovnica je najzahtevnija biljna vrsta za gajenje pa se ne preporučuje početnicima . Zahteva malo veću nadmorsku visinu i konstatno zalivanje kap po kap kao i kiselije zemljište. U Srbiji odlično plodonosi ali strada od kasnih prolecnih mrazeva koji dosta oštećuju cvet. Gajene sorte u Srbiji su: blu crop. duke, spartan, rodeo, bluta, i ostale .Razmnožava se reznicama u posebnim uslovima i od semena u posebno za to namenjenim laboratorijama instituta .Kod nas u Srbiji su pretežno sadnice iz uvoza jer ih niko skoro ne razmnozava.

5.Jošta

Jošta ili ogrozd bez bodlji je biljka novijeg datuma i polako nalazi svoj put u našim krajevima . Nezahtevna biljna vrsta koja ne traži neku posebnu negu. Dosta liči na ribizlu ali ima veće plodove i kao žbun je dosta robusnija . razmnožava se isključivo izdancima iz korena /zbuna i reznicama u proleće . Dobro podnosi sušu. Uspeva i do 1000 metara nadmorske visine .

Autor: Nenad Sinadinović

Lek za bronhitis

U 1/2kg meda (nije bitno kog) stavite 30g mlevenog rena, 30g maslaca i 30g izgnječenog belog luka. Sve to se dobro promeša drvenom ili plastičnom kašikom. Držati u frižideru i uzimati jednu supenu kašiku pre jela.

Biće Vam možda ruznog ukusa ali provereno je dobar lek, ja sam kao mala imala hronični bronhitis i od kad sam popila jednu turu ovog leka, hvala Bogu,nikad više nisam imala problema sa plućima!!! Ovo je lek za sve koji zaista imaju problem.

Hvala Marija