Kako i za šta se sve može upotrebiti list lovora

 
Lovor (Laurus nobilis) je zimzelena biljka koja uspeva u mediteranskoj regiji. Može biti drvenasta ili žbunasta. Izuzetno je dekoraativna i može se orezivati i koristiti kao različite topijarne forme.
 
Lovor je bio izuzetno cenjena biljka u doba antike, pravili su se venci od njega koji su se poklanjali pobednicima i pesnicima. Smatrao se svetom biljkom i bio je simbol slave.
 
Od davnina se koristi kao aromatična, začinska i lekovita biljka. Deo biljke koji se upotrebljava je najčešće list.
 
Lovor se koristi za lečenje anoreksije, probave, gubitak apetita, posledice prejedanja. Upotrebljava se i za dezinfekciju prostora i kao sredstvo za smirenje. Zbog toga što opušta nerve, ne sme se konzumirati u velikim količinama jer može dovesti do halucinacija. Lovor se koristi na nekoliko načina:
 
– Kao začin : lovorov list koji je isušen dodje se različitim specijalitetima sa mesom i povrćem, sosevima i marinadama zbog izuzetno prijatnog ukusa.
– Kao ulje: ulje od ploda, koristi se uglavnom za masažu, kod upale mišića, zglobova i reumatizma.
– Kao čaj : tri lista lovora se kuva u 1 decilitar vode, doda se malo limuna i kašika meda. Čaj se pije protiv gripa ili bronhitisa.
 

– Za eliminaciju stresa pali se lovorov list koji izbacuje supstance koje opuštaju nerve.
– Kod kamena u bubregu, pomaže lovorov list u vidu napitka koji se spravlja tako što se do pola lonca stavi lovorovo lišće i prelije vodom a zatim ukuvava dok polovina vode ne uvri. Pije se poput čaja.
Autor: Mina Ristić
Dipl. inž. PAiH

Lekovita hajdučka trava

Achillea millefolium ili hajdučka trava, pripada familiji Asteraceae
Ostali narodni nazivi su joj: ajdučica, ajdučka trava, sporiš, kunica
 
Višegodišnja biljka, visine 20-80 cm. Rizom su puzeći a stabljika uspravna sa dosta listova, dlakava. Listovi dvostruko do trostruko perasto deljeni, dlakavi. Cvetovi su skupljeni u glavičaste cvasti, u gustim, granatim gronjastim cvastima. Listići su involukruma žutozeleni, sa svetlosmeđim do crnim kožastim obodom. Središnji cvetovi prljavobeli, a obodni ljubičasti do tamnocrvenoružičasti. Plod 1,5-2,0 mm. veličine. Cveta od juna do jula.
 
Životna forma: Hemikriptofita
 
Stanište: Raste pored puteva, pruga, po kamenjarima, na sušnim i umereno vlažnim livadama, ređe u šumama.
U Srbiji je široko rasprostranjena.
 
Opšte rasprostranjenje: Evropa, Sibir, zapadni Himalaji, severna Persija. Unesena u severnu Ameriku, novi Zeland i južnu Australiju.
 
Biljnogeografska pripadnost: Evroazijski florni element.
 
Način prikupljanja i sušenja: Odseca se zeljasti nadzemni deo biljke u cvetu u dužini od 20 cm, ređe se koriste samo cvasti ili samo list. Suši se u hladu, na promaji ili u sušnici do 400 C.
 
Vreme prikupljanja: Cvasti se beru čim se razvije lišće. Listovi se sakupljaju u proleće, kad biljka ima samo rozetu prizemnih listova.
 
Lekoviti sastojci i način upotrebe: Sadrži gorke materije, etarsko ulje, flavonoide apigenin i luteolin i njihove glikozide, malo tanina i niz drugih jedinjenja.
Upotrebljava se sama ili u čajnim mešavinama.

Sakupljanje lekovitog bilja

Čovek se sve više vraća prirodi, prirodnim lekovima i narodnoj medicini. Samim tim, sve je više berača lekovitog i aromatičnog bilja u poljima i šumama. Stoga je veoma važno edukovati berače ali i sankcionisati one nesavesne kako bi se sačuvao ekosistem i garantovao opstanak i brojnost ovih vrsta za buduća vremena.
Osnovno pravilo kojeg se treba pridržavati pri ovim aktivnostima je da se sačuvaju priridni resursi i spreči prekomerno i nestručno prikupljanje lekovitih biljaka. Kada se poremeti, inače veoma osetljiva ekološka ravnoteža prirodnih ekosistema, postupak revitalizacije i obnove je veoma kompleksan, spor i iziskuje velika materijalna ulaganja.
Retko koja biljka se koristi u celosti, obično su to samo neki od njenih vegetativnih ili generativnih delova. Kvalitetna aktivna supstanca, koju lekovite biljke sadrže, mora biti uzeta u pravom trenutku, što zavisi od vremena i načina prikupljanja.
 
Način prikupljanja i sušenja lekovitih biljaka
Na odabranoj površini nikada se ne prikuplja čitava populacija, nego se obavezno ostavi izvestan broj vrsta za samoobnovu.
U toku jednog dana treba sakupljati samo jednu vrstu, zbog opasnosti da se pomešaju lekovite i otrovne biljke
Biljke treba dobro očistiti od zemlje i drugih nečistoća
Biljke se prikupljaju po lepom i suvom vremenu. Ukoliko se prikupljaju po kiši i vlažnom vremenu, brzo potamne, promene boju, ubuđaju se i gube lekovita svojstva.
Biljke se suše na promajnom mestu, u hladovini i to odmah posle prikupljanja. Samo neke biljne vrste se suše na suncu ili pojedini biljni delovi kao što su koren, rizom, krtola i dr.
Pri sušenju, biljke treba raširiti u što tanjem sloju kao bi se što pre osušile.
 
Vreme prikupljanja lekovitih biljaka
– Pupoljci se prikupljaju u rano proleće
– Cvet kada je biljka u fazi cvetanja
– List u trenutku kada se na biljci pojavljuju cvetovi
– Plod i seme kada su zreli
– Kora se guli u rano proleće
– Koren, rizomi, krtole- u kasnu jesen

Vreme je da posejete Božićnu pšenicu

Pravoslavni vernici će 7. januara proslaviti Božić.
Veče uoči Božića, Badnji dan i za sam Božić proslavljaju se u krugu porodice. Na trpezu se postavlja bogata gozba a u kuću unosi badnjak i mlada pšenica.

PŠENICA SE KOD PRAVOSLAVACA SEJE NA DAN SVETOG NIKOLE 19. JANUARA

KAKO POSEJATI PŠENICU

1. način

  • U činiju se sipa šaka pšenice i mlaka voda da odstoje jedan dan.
  • U saksiju se zatim naspe zemlja ili treset a preko nje se raspe pšenica koja je prethodnog dana bubrila u vodi.  Zatim se preko svega doda još oko jednog santimetra zemlje.
  • Narednih dana saksiju treba držati na svetlom, umereno hladnom mestu.
  • Svakodnevno treba pomalo zaliti ili orositi.

2. način

  • U usku činiju se postavi predmet poput rakijske čašice a zatim se okolo naspe pšenica.
  • Pšenicu svakodnevno treba orošavati.
  • Posudu držati na umereno hladnom msetu.
  • Na Badnji dan se pšenica unese u kuću a iz posude se izvadi čašica. Koren pšenice neće dozvoliti da se zrna raspu i tako ostaje prostor za sveću.

KATOLIČKI VERNICI BOŽIĆ SAVE 25. DECEMBRA A ŽITO SEJU 13. DECEMBRA.

Ekstrakcija lekovitog bilja

Lekovito bilje je od davnina služi čovečanstvu u medicinske i terapeutske svrhe.
Specifični sastojci u njihovim tkivima izdvajali su se i u određenim količinama dodavali različitim preparatima. To je zapravo i osnov današnje farmacije koja je vremenom nažalost ili na sreću, pronalazila sve više alternativnih sastojaka za spravljenje lekova, izuzimajući biljke.

Danas se iz biljnih tkiva izdvajaju sastojni poput etarskih i masnih ulja, smole, vitamini i mnogi drugi specifični sastojci kao i razne aktivne materije (kapsin, steviozid ginkolidi, bilobalidi, šećeri, celuloza, flavonoidi, bioflavonoidi, antocijanidi,)…

Biljne ekstrakte najčešće dobijamo tako što se selektivnim rastvaračima oslobađaju ciljane materije iz najčešće suve droge (droga – osušena i usitnjena masa lekovitog bilja).
Daljim postupkom pomoću ekstrudera, u vakumu ili na atmosverskom pritisku, mogu se odvajati željene materije.

Tečni ekstrakti – su preparati u tečnom stanju za čiju pripremu se koristi biljna masa i rastvarač u odnosu 1:1. To su visokokoncentrovani preparati koji se najčešće dodaju drugim supstancama ili inertnim nosačima prilikom pravljenja lekova ili suplemenata.

Tinkture – su tečne supstance koje se dobijaju mešanjem biljne supstance i rastvarača (najčešće alkohola) u većoj razmeri, 1:5, 1:10,…

Ekstrakcija etarskih ulja se takođe može vršiti pomoću rastvarača ali i destilacijom.
Destilacija se vrši tako što vodena para ulazi u posudu gde se nalazi biljna materija iz koje se želi izdvojiti etarsko ulje.
Kada topla vodena para dospe do tkiva biljaka, iz njih se oslobađa etarsko ulje čija je tačka isparavanja obično niža od temperature vodene pare. U nekim slučajevima vrši se promenom pritiska u posudi kako bi se ulje odvajalo na nižim temperaturama. Iz posude sa biljnom masom ulje i voda u obliku pare zajedno nastavljaju put do kondenzatora, gde se hlade i uvode opet u tečno stanje.
Iz destilatora tada izlazi aromatična voda i etarsko ulje koje je lakše i zato pliva na vodi. Prostim fizičkim odvajanjem, dobija se čisto etarsko ulje.

 

Radivoje Bulatović
Dipl. Inž šumarstva
PAiH

Sav taj hmelj

Kratka biografija jedne od strateški najznačajnijih svetskih biljaka

 

Kada je na blogu Bele kuće, sada već davne 2012. godine, osvanula simpatična i na prvi pogled bezazlena vest da je Barak Obama kupio set za kućno pravljenje piva i instalirao ga u kuhinji svoje (bele) kuće, bilo je jasno da je elitističko-snobovski model vinskih rituala prilično potrošen i da se povlači pred nadolazećom plimom demokratske i populističke kulture piva. White House Honey Ale na jedan posredan način oživljava staru debatu pivo ili vino čije je seme začeto valjda još u starom Egiptu u kome je vino bilo rezervisano za elitu i posebne prilike dok je pivo smatrano hranom, „tečnim hlebom“, koji je bio dostupan i u kome su podjednako uživali robovi i slobodni ljudi. No, pored toga što promoviše američkog predsednika kao običnog čoveka koji živi „kao sav normalan svet“, svetlo pivo Bele kuće promoviše i jedan relativno nov (bar nama u Srbiji) trend i novu debatu: domaće (homemade), personalizovano i lokalno nasuprot industrijskom, otuđenom od prirode i globalnom. Poslednju deceniju u svetu tako obeležava i bum kućnih, kraft piva, zahvaljujući kojima smo se, ako ništa drugo, podsetili da se pivo pravi od ječma, vode, kvasca i hmelja. I već vekovima unazad – ničeg drugog.

 

Hmelj naš nasušni

S obzirom da tragove proizvodnje piva nalazimo još u praistoriji, hmelj je relativno nov dodatak piću koje su Rimljani smatrali prilično jadnom zamenom za vino, koje kuvaju narodi na severu gde vinova loza ne raste. U Nemačkoj, Skandinaviji, na Britanskim ostrvima piće od kuvanog ječmenog ili pšeničnog slada začinjavano je aromatičnim i gorkim travama: jagorčevinom, hajdučkom travom, klekom ili pelenom. Naravno, najtraženiji začini bili su oni koji su pojačavali osećaj opijenosti, a među najkontroverznijim su svakako otrovna bunika i gljiva crvena muhara (amanita muscaria). (Navodno su Vikinzi otkrili ovu poslednju kao idealno sredstvo za dovođenje u željeno stanje potpune mahnitosti pred polazak u bitku).

Pretpostavlja se da su tokom sedmog veka slovenski ratni zarobljenici sa Volge doneli u Bavarsku jedinstvenu biljku koja će od tada do danas postati nezamenljiv začin za pivo. Prvi podaci o zasadima hmelja potiču iz 736. godine iz oblasti Halertau u Nemačkoj. Vest se širila, za rani srednji vek, munjevitom brzinom: trideset godina kasnije hmelj se uzgaja u čuvenom i uticajnom manastiru Sankt Galen u Švajcarskoj, a 768. krasi vrtove Pipina Malog, oca Karla Velikog. Prvi dokument koji nedvosmisleno povezuje pivo i hmelj potiče iz 822. godine: benediktinski opat u tipiku manastira navodi i odredbe o prikupljanju dovoljnih količina hmelja za proizvodnju piva. Manastir svetog Galena za vrlo kratko vreme postao je prva i najveća srednjovekovna pivara. Proizvodnja se proširila i na druge manastire, podjednako muške i ženske. (U Nemačkoj su inače žene kuvale pivo). Monasi su vrlo brzo shvatili da, ako je pivo dovoljno jako i od najboljih sastojaka, ne samo da gasi žeđ već je i vrlo hranljivo, što je duge posne dane činilo znatno podnošljivijim. Osim toga, još od vremena starih Grka poznata su izvesna medicinska svojstva hmelja: njegove glandule imaju blago narkotičko, anestetičko i sedativno dejstvo, leče nesanicu, pojačavaju apetit i – umiruju seksualnu žudnju. Modernim jezikom rečeno, all in one…

Priča o pivu i hmelju, sjedinjenim tada za sva vremena, širila se logično i brzo: manastiri su pravili više piva nego što im treba, vremenom su postajali sve veštiji, viškove su delili uz hleb i konačište siromašnima, putnicima namernicima, hodočasnicima. Kao najučeniji ljudi svoga doba, proizvodnju piva nisu prepuštali slučaju – tražili su najbolje recepte, eksperimentisali i ostavljali zapise o rezultatima U XI veku Hildegard fon Bingen, monahinja benediktinskog reda, savetnica Fridriha Barbarose, lekarka i naučnica, u knjizi Physica sacra daje detaljan opis značaja hmelja za očuvanje piva i zdravlje ljudi. Ovom potonjem i sama je posvedočila – redovno je pila pivo i poživela 81 godinu, što je za ono vreme začuđujuće dugo. Komercijalno uzgajanje hmelja u severnoj Nemačkoj započelo je u XII ili XIII veku, a prvi dokaz o začinjavanju piva hmeljom u Engleskoj potiče iz 1412. godine. Početkom XVIII veka engleski parlament je zabranio da se u pivo za gorčinu dodaje bilo šta osim hmelja. Dakle, tajna dobrog piva je u hmelju. Ali, šta je hmelj i zašto je toliko važan?

 

Hmelj nije žitarica

Hmelj je višegodišnja biljka umerenih pojaseva Evroazije i Severne Amerike. Pripada maloj, ali čuvenoj porodici hemp biljaka – Cannabaceae. (Manje-više, hmelj je njen jedini zakonski prihvaćen član). On je zeljasta penjačica koja raste preko 7 metara uvijajući se oko stabla ili druge potpore u pravcu kazaljke na satu i prijanjajući uz nju sitnim, oštrim dlačicama poput čekinja. Upravo ovoj svojoj navici duguje ime: Rimljani su, naime, potpuno pogrešno verovali da hmelj sisa život iz drveta-domaćina uz koji se penje, pa su ga prozvali humulus lupulus, tj. vučić (mali vuk). (Ovo je bilo očigledno najpribližnije jer će jedini srpski internacionalizam – vampir, osvojiti svet tek u 18. veku). Hmelj je dvodoma biljka. Ženski cvetovi se razvijaju u čvrstu formaciju nalik šišarkama. Muške biljke i cvetovi nepoželjni su u zasadima. Listovi su paralelni i zrakasti. Rađa dugo – dvadeset i više godina. Cvetovi–šišarke hmelja sadrže esencijalna ulja i žućkastu, smolastu supstancu – lupulin koji se sastoji od lupulona i humulona. Alfa kiseline, glavni sastojak lupulona, koje se izomerizuju tokom kuvanja, daju pivu taj željeni gorkast ukus. Osim ukusa, hmelj, kao što je Hildegard fon Bingen pretpostavila, ima antibakterijska svojstva koja sprečavaju kvarenje, kao i znatan uticaj na stabilnost pene. Najveći procenat hmelja, da bi se što duže održala, sadrže IPA (Indian Pale Ale) piva, koja su Englezi svojevremeno slali u Indiju. I fenomenalna su.

Najveći proizvođači hmelja danas su, naravno, SAD i Nemačka. Na listi prvih deset su i Češka, Slovenija, Poljska, čak i Albanija. Što se Srbije, pak, tiče, velika je šteta što pre sto godina nije bilo ovakvih lista. Jer da je bilo, bili bismo među prvih pet. A danas Srbija hmelj uvozi. Pošto smo na odgovarajućoj geografskoj širini i imamo zemlju na kojoj uspeva krompir (a takva je idealna za hmelj), znači da izgleda opet nismo imali sreće…

 

Iz Bačkog Petrovca u svet, i obrnuto

Hmelj je na naše prostore doneo 1770. godine grof Andrej Hadik, feldmaršal na dvoru Marije Terezije, i posadio ga na svom imanju u Futogu. Kako navodi prof.dr Jan Kišgeci, akademik, hmelj je u „zlatno doba“ pokrivao čak deset hiljada hektara vojvođanske ravnice. Centar prerade bio je u Bačkom Petrovcu, gde se hmelj dorađivao, pakovao i onda prodavao svim jugoslovenskim pivarama, a preko 50 procenata roda se izvozilo. U periodu između 1905. i 1925. godine tradicionalna, aromatična sorta Bačka izvozila se najviše u Ameriku i Nemačku (sic!) i „korišćena je za spravljanje visokokvalitetnih svetskih piva“ (v. prof. dr Jan Kišgeci, „Hmeljarski magacini u Bačkom Petrovcu“, Iz istorije poljoprivrede, sv. 1, 2010). Ali, avaj! Do kraja dvadesetih godina iz Amerike se svetom proširila pošast ekonomske krize. Povrh toga, SAD su uvele prohibiciju. Godine 1927. kupaca u Bačkom Petrovcu nije bilo. U međuvremenu, ljudi su podizali vrlo skupe zasade, podizali zgrade za preradu hmelja, uzimali kredite. Sve je propalo: hmeljarski region, jedan od najvećih u svetu, za nekoliko godina postao je jedan od najmanjih (oko 300 hektara).

Nakon Drugog svetskog rata, pedesetih godina, opreznije i skromnije doduše, ali istrajno, u Bačkom Petrovcu ponovo se zelene hmeljanici. Osamdesetih godina prošlog veka bili smo domaćini Svetskog kongresa hmeljara. Onda je devedesetih hmelj ponovo nestao. Danas ga uvozimo. Sve, sav hmelj.

Da je istorija učiteljica života i da se ponavlja, poznato je. Ali nama baš često. A i baš zna da izmlati.

 

Umesto zaključka

Živimo u doba, to se mora priznati, kada znamo šta smo pojeli ili popili samo ako sami to napravimo. Živimo u doba, a i to se, nažalost, mora priznati, kada civilizovani svet stoji na onoj tankoj granici gde mu se može dogoditi da ga, kao nekada Rimsko carstvo, sruše njegovi sopstveni ideali. Među nama ima zakletih pionira koji pamte da treba da „živimo kao da će sto godina biti mir i sutra izbiti rat“. Ima među nama i onih koji prate trendove, čak i kad dolaze od predsednika Amerike. Ima prosto onih koji vole dobro pivo i koji su mu, takoreći, ideološki odani. Nije loše imati svoj hmelj, i od svega svog pomalo. Nikad se ne zna, za svaki slučaj i za nedajbože. Ko god da ste, posadite hmelj. Hmelj je dobar.

Autor: Tijana Mirković

 

 

Priča o tamjanu – Mirisne suze sveta

 

„Dok dan zahladi i senke otidu, ići ću ka gori smirnovoj i ka humu tamjanovom“ (Pesma nad pesmama, 4:6)

I ovog zanosnog proleća, kada misli o lepoti prirode spontano naviru, u najvećem javnom vrtu na svetu, u Kraljevskoj botaničkoj bašti u Londonu, održaće se simpozijum o stanju biljaka u svetu (State of the World's Plants Symposium). Uvaženi botaničari celog sveta raspravljaće o budućnosti biljnih vrsta koje smo do sada ugrozili. Na dnevnom redu, ako ne baš ove, onda neke od narednih godina, biće nažalost i Boswellia sacra, sveto drvo koje luči tamjan. Ono je od 2008. godine na Crvenoj listi biljaka kojima preti izumiranje.

Teško je danas razumeti koliki je značaj tamjan imao kroz istoriju. Mirisao je u hramovima i kućama Starog sveta od II milenijuma pre nove ere (zidna slika u hramu kraljice Hatšepsut na kojoj su prikazane vreće tamjana datira iz 1458. godine p.n.e). Dim tamjana uzdizao se do neba i uspostavljao vezu između bogova i ljudi, čistio je, lečio je, zbog njega su ustanovljeni prvi trgovački putevi, njime su se darivali carevi, vredeo je ponekad čitavo bogatstvo i bogatstvo je donosio onima koji su ga sakupljali i prodavali… Danas se tamjan daleko manje koristi, najviše u kozmetičkoj industriji zbog neobično svežeg, citrusnog a ujedno slatkog začinskog mirisa i u tradiocionalnoj medicini (posebno Kine i Indije) zbog svojih lekovitih svojstava: deluje antiseptično, smiruje aksioznost i napetost. Ima neobično ambivalentno dejstvo: u stanju je da uspori i produbi dah, što je idealno za meditaciju i molitvu, ali pomešan sa malo vina, može da izazove blagu euforiju. Koriste ga podjednako istočna i zapadna hrišćanska crkva u svim svojim obredima. U toku su medicinska istraživanja koja tek treba da dokažu da bocvelijska kiselina iz tamjana uništava ćelije raka bešike i dojke.

Miris raja

Tamjan je mirisna smola drveta čije je naučno ime boswellila sacra. Kao i smirna (Commiphora myrrha) pripada porodici Burseracae za koju je karakteristično lučenje mirisnih smola. Drvo je neobično na mnogo načina: raste samo u pustinjskim kamenim predelima južne Arabije (Oman) i roga Afrike (Etiopija, Somalija). U više navrata je pokušano presađivanje biljke u druge krajeve sličnih klimatskih uslova, radi većih prinosa, a i radi očuvanja biljke (u jednom malom rasadniku u Arizoni izgledalo je da ima sve uslove),  ali u tuđini tamjan ne cveta, ne razmnožava se, vene i umire. Za stene na kojima raste vezuje se na neobičan, i ne bas sasvim jasan način: u korenu se formira neka vrsta gumenih, smolastih jastučića kojima drvo elastično prijanja uz podlogu. Pet latica malenog cveta menja boju – od žute, preko narandžaste do tamnocrvene… Mnogo mitova i legendi isplelo se oko ove zaista jedinstvene biljke. Egipćani su kuglice tamjana smatrali kapima znoja bogova koje su pale na zemlju. Upotrebljavali su ga za mumificiranje, za čisćenje i osvećenje hramova i kuća bogatih, za lečenje rana i zatezanje bora. Smolom se hranila a od grančica pravila gnezdo ptica feniks. Verovalo se da ga u domovini od nepoželjnih gostiju čuvaju majušne, ali strašne crvene zmije i oblaci otrovnih isparenja. Svojim je mirisom ispunjavao rajski vrt, u vreme dok je Adam po njemu šetao i razgovarao sa Bogom. A kada su se vrata raja nepovratno zatvorila za njim i njegovom ženom, molio je Adam Boga da mu dozvoli da iznese samo dve biljke iz vrta ne bi li ga svojim mirisom podsećale na raj koji je izgubio i vreme provedeno u njemu. Bile su to tamjan i smirna. Po veoma starim hebrejskim i apokrifnim hrišćanskim tekstovima, Adam ih je odneo u jednu pećinu, Pećinu Blaga.

Put tamjana

O legendarnoj poseti legendarne kraljice iz ništa manje legendarnog kraljevstva Sabe caru Solomonu, koja se imala dogoditi negde u X veku pre nove ere, znamo zaista vrlo malo, ali jedno je izvesno: ova bi priča mogla da bude sećanje na uspostavljanje prvih trgovačkih veza između Arabije, a verovatno i Indije, sa Mediteranom. Ovakvi susreti nikada u istoriji nisu bili beznačajni. (Sledeći put kad se kod Evropljana probudi strast za začinima, mirisima i zlatom, otkriće Ameriku). Bilo kako bilo, caru Solomonu je trebalo mnogo tamjana: u Jerusalimu se osvećivao novopodignuti Hram.  „Sam kralj, kao i Leviti i sav narod, išao je ispred… paleći ogromnu količinu tamjana, sve dok čitav okolni vazduh nije bio ispunjen mirisom koji je izdaleka presretao ljude i bio pokazatelj Božijeg prisustva“, piše u Starinama (glava 8, poglavlje 4) Josif Flavije, slavni jevrejski letopisac. Po vrlo strogim Mojsijevim uputstvima, čist tamjan se palio u spoljašnjim delovima hrama, a u Svetinji nad svetinjama samo „mešavina mirisa“, među kojima su smirna i tamjan. Ova mešavina mirisa i sama je bila sveta  i osvećivala je sve i svakoga koga bi se dotakla.

Kraljica od Sabe, došavši da ispita nadaleko čuvenu Solomonovu mudrost, donela je na plećima svojih kamila mnogo zlata, dragog kamenja i tamjana. I otvorila put novim i novim karavanima, koji će već od Herodotovog doba, čak dva puta godišnje prenositi dragocenu robu narodima Mediterana. Ovi su je često skupo plaćali. Grami tamjana ponekad su vredeli kao zlato.

Suze iz Dofara

I tada i sada tamjan se sakupljao na isti način. Opisi sakupljanja tamjana koji potiču od  grčkog botaničara Teofrasta i rimskog prirodnjaka Plinija Starijeg, začuđujuće su aktuelni i danas. Dofar, malenu oblast arabijskog priobalja na granici današnjeg Omana i južnog Jemena (gde je možda nekada bilo gorepomenuto legendarno kraljevstvo i u kome raste tamjan najboljeg kvaliteta) jednom godišnje, od jula do septembra, zapljusne daleki odjek indijskih monsuna. Karif (Khareef), kako je u Dofaru poznat, čini da se suva kamena pustinja pretvori u zelene šume. Sa planina se ka moru slivaju potoci koji inače ne postoje,  a vrhovi planina prebivaju u gustoj, vlažnoj magli. Ta isparenja su tamjanu dovoljna. Najbolju smolu daju oni koji ostaju van dometa kiša, visoko na krečnjačkim stenama, u „maglenim oazama“. U vreme Karifa, dakle, sakupljači bi specijalnim noževima zagrebali koru drveta. Na tom mestu počela bi da se luči smola i nakon desetak dana kap bi dobila oblik velike blede suze. „Suze“ su se potom nosile u planinske pećine u kojima bi ostajale do zime. Što su suze bile veće, to su bile i dragocenije. Od jednog drveta moguće je sakupiti nekoliko kilograma tamjana godišnje. Plinije takođe navodi da je oko tri hiljade porodica imalo ekskluzivno i nasledno pravo da skuplja tamjan. Vrlo je verovatno da ga potomci tih porodica, bar u Dofaru, sakupljaju i danas…

 Tajna je u mirisu

U nauci je opisan, po čuvenom francuskom piscu nazvan, fenomen Prust. To je sposobnost mirisa da sponatno izazovu veoma živa, afektivna i često stara sećanja. Drugim rečima, dokazano je da mirisi zaista vraćaju uspomene. I ne samo to: mirisi prodiru do delova mozga zaduženih za osećanja (amigdala) i emotivno pamćenje.  Kada svesno želimo nešto da upamtimo, usmeravamo se prema detaljima i koristimo sva čula. Ali kada osetimo određeni miris, čak i ako ga ne identifikujemo, odmah se vraćamo u emotivno stanje u kome smo bili kada smo ga ranije osetili.

Oni koji se profesionalno bave mirisima i aromama moraju da nauče da „slušaju kroz nos“. A slušati znači biti prijemčiv, biti prazan. Kada „slušamo“ tamjan, čujemo molitvu.

Možda jednog dana neka nauka dokaže da smo u stanju da pamtimo i preko granica sopstvenog sećanja. Bilo bi vrlo zanimljivo u tom novom svetlu pogledati na priču o najpoznatijim božićnim poklonima na svetu: o zlatu, smirni i tamjanu. Postoji, doduše apokrifna, verzija priče jevanđelista Mateja po kojoj mudraci donose darove, ne sa istoka, već iz davnina (hebr. qedem znači i istok i staro doba) i to iz one iste pećine u kojoj ih je Adam ostavio. Što bi značilo, direktno iz Raja. Da li tamjan miriše na Raj, da li Raj miriše na tamjan?

U svakom slučaju, dok ne budemo sigurni, možemo ovog proleća da uživamo u mirisima javnih i tajnih vrtova, tih zemaljskih rajeva…

 

Obrazovanje grčko, ekstravagancija rimska

 

Aleksandar Veliki, jedini od svog imena dostojan titule koju nosi, bio je kritikovan od strane jednog od svojih učitelja, Leonide, da je neumeren pri spaljivanju tamjana i da takav luksuz može da dopusti sebi samo onaj koji poseduje te zemlje. Kada je osvojio Gazu, momak je poslao učitelju nekoliko tovara skupocene smole (500 talenata tamjana i 100 talenata smirne) uz savet da ne bi trebalo da bude više takav bednik u odnosu prema bogovima.

Kada su građani Rima mnogo godina kasnije sahranjivali svog velikog vosjkovođu, novog osvajača Atine, Kornelija Sulu, njegovu su statuu načinili od tamjana, skupljeg od zlata u tom trenutku, i cimeta, i spalili je zajedno sa telom diktatorovim na Marsovom trgu. Bila bi ovo samo još jedna od neukusnih rimskih ludorija da nije Plutarha koji se u „Slavnim ljudima antike“ i sam čudi neobičnom postupku diktatora Sule koji ne samo da je napustio presto i otišao da živi na selu, već je vlast ustupio „onima kojima je bio tiranin“, a ne svom odabranom nasledniku. Možda su ipak posmrtne počasti Suli bile više od uobičajene rimske ekstravagancije…

 

 

Autor: Tijana Mirković

 

Želite li da postanete baštovan gerilac?

Gerilski baštovani i ove godine sade po Srbiji!

Pre dve godine pokrenuli smo prvu akciju “gerilsko baštovanstvo” na ovim prostorima kada su gradovi širom zemlje bili zasejani makom, suncokretom, prkosom, kadifom, lanom a sadili smo i lukovice drveće, žbunje…
Ove godine želimo da akciju podignemo na viši nivo. Pripremili smo rasad cveća ali i povrća, drveća koji ćemo tokom proleća podeliti našim gerilcima. Ideja akcije je da ukažemo na postojanje velikog broja zapuštenih površina u našim gradovima. Sve te površine mogu postati parkovi, urbani džepovi, bašte u kojima bi neko gajio povrće i voće za sebe i svoju porodicu. Takođe želimo da ukažemo na nedevoljno angažovanje struke, pre svega misleći na pejzažnu arhitekturu i hortikulturu što za posledicu ima sve više betona a sve manje kvalitetno održavanog zelenila.

Svako može dati svoj doprinos akciji.
Ideja je da što veći broj ljubitelja biljaka poseje seme po gradovima. Kupite sirovi suncokret, mak, lan ili kukuruz u prodavnici zdrave hrane ili seme cveća u poljoprivrednoj apoteci, nosite ga u džepu gde god idete i razbacujte na svim mestima na kojima postoji šansa da nikne. Tako ćemo poslati jasnu “zelenu” poruku svima i podići svest građana da se treba boriti za svaki pedalj zelene površine i svako drvo u gradu.
Ove godine smo već imali akciju na prilazu Beogradu uz autoput Beograd – Niš, kada smo sadili čičoku. Očekujemo da će već tokom ove jeseni na prilazu našem gradu cvetati žuti cetovi.
Tokom proleća ćemo deliti sadnice zainteresovanim građanima i širiti ovu akciju.

gerilski baštovani nalepnica

Ramonda – biljka feniks

Ramonda, autohton srpski cvet koji i kad se osuši u dodiru sa vodom oživi.
Poznato je da su čak i primerci iz starih herbarijuma oživeli u dodiru sa vodom.
Upravo zato Natalijina ramonda, koja od prirode raste na Kajmakčalanu, uzeta je za simbol Vaskrsa srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Lenta sa albanske spomenice na kojoj se nalazi prikaz ovog cveta, nosi se jedanaestog novembra, na dan potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu 1914-1918.

ramonda simbol

Ramonda nathaliae, sin: Ramonda serbica
Je biljka sa snažnim riomom, listovi su u prizemnoj rozeti iznad koje se izdižu ljubičasti cvetovi na dugačkim cvetnim drškama.
Ramonda je ugrožena vrsta i nalazi se pod zaštitom zakona u Srbiji.